дистинктивна обележја артикулационо-акустичке особине фонема на основу којих се оне међусобно разликују. Теорија дистинктивних обележја настаје средином XX века, а њени најзначајнији представници су Николај Трубецкој и Роман Јакобсон. Фонему чини скуп минималних језичких јединица, односно различитих обележја, која могу бити дистинктивна и редундантна. То су оне особине које су битне за процес споразумевања. На основу дистинктивног обележја једна фонема стоји у фонолошкој опозицији према другој фонеми. У српском језику деле се на прозодијска и инхерентна. Прозодијска дистинктивна обележја јесу квантитет, тон и интензитет. Инхерентна дистинктивна обележја, са друге стране, разликују се у литератури. Роман Јакобсон разврстао је фонеме на основу њихових дистинктивних обележја у 12 парова, односно бинарних опозиција. Један члан бинарне опозиције одликовао се присуством, а други одсуством одређеног дистинктивног обележја. Према Роману Јакобсону д. о. фонема, која се одсликавају и на артикулационом и на акустичком плану, јесу: 1. вокалност : невокалност, што се очитава слободним проласком фонационе струје кроз систем говорних органа уз вибрирање гласних жица, а што на акустичком плану указује на појаву тона и јасних форманата; 2. консонантност : неконсонантност на артикулационом плану указује на то да фонациона струја приликом проласка кроз систем говорних органа наилази на препреку, те то узрокује појаву шума на акустичком плану; 3. звучност : безвучност указује на то да ли гласне жице трепере или не, што на акустичкој слици спектрограма условљава појаву звучне греде; 4. назалност : оралност односи се на пролазак фонационе струје кроз нос и уста уз спуштање меког непца и ресице (назални гласови) или само кроз уста (орални гласови), што се на акустичком плану очитава као појава ниског назалног форманта; 5. компактност : дифузност осликава део усне дупље који учествује у артикулацији одређеног гласа, што на спектрограмима даје збијене форманте код компактних гласова или поларизоване код дифузних гласова; 6. акутност : грависност указује на ширину и дужину резонатора на артикулационом плану, док на акустичком даје високе, односно ниске форманте; 7. прекидност : непрекидност односи се на нагли, односно постепени прелазак из једне позиције у другу, те на постојање паузе на акустичком плану; 8. глотализираност : неглотализираност указује на појаву препреке на гласним жицама, што условљава појаву јаког шума; 9. стридентност : благост одликује постојање јаке, односно благе препреке фонационој струји, што на акустичком плану осликава неуједначена спектрална слика са јаким шумом; 10. напетост : ненапетост указује на мишићну напетост при изговору гласа, што указује на јак шум по дужини и ширини спектра; 11. дијезност : недијезност указује на постојање препреке у средини усне дупље, што на акустичком плану повећава фреквенцију; 12. бемолност : небемолност указује на сужење усненог отвора при артикулацији, што условљава и снижавање фреквенције. Поред дистинктивних обележја Романа Јакобсона у литератури се срећу и бројна друга обележја, као што су: консонантност, сонорност, апроксимантност и силабичност, затим начинска обележја: континуираност, одложено уклањање, назалност, звучност и обележја места артикулације: лабијалност, лабиоденталност, короналност, дорсалност. Број дистинктивних обележја разликује се од језика до језика. Исп. фонема, дистинкција, фонолошка опозиција.
Литература:
Батас, Ана, „Дистинктивна обележја главних класаˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане 49, Српски језик и његови ресурси теорија, опис и примене, 7–22.
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српског језика, Београд: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска, 2010.
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.
Subotić, Ljiljana, Dejan Sredojević, Isidora Bjelaković, Fonetika i fonologijа: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Filozofski fakultet: Novi Sad, 2012.