дистинкција (лат. distinctio) термин којим се у фонологији означава однос између обележја на основу којих се фонеме разликују. Д. у ширем смислу означава контраст који настаје међу фонолошким, граматичким или семантичким јединицама на основу дистинктивних обележја. Теорија дистинктивних обележја настаје средином XX века, а њени најзначајнији представници су Николај Трубецкој и Роман Јакобсон. Фонему чини скуп минималних језичких јединица, односно различитих обележја, која могу могу бити дистинктивна и редундантна. Фонема има дистинктивну, односно разликовну улогу у језику, јер уноси разлику у значењу. Д. одсликава постојање фонолошке опозиције, која је углавном бинарна и чији се један члан одликује присуством, а други одсуством одређеног дистинктивног обележја. Д. на основу обележја учествује у фонолошкој анализи која омогућава генерализације о односима међу гласовима једног језика. Исп. фонема, дистинктивно обележје, фонолошка опозиција.
Литература:
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српског језика, Београд: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска, 2010.
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.
Subotić, Ljiljana, Dejan Sredojević, Isidora Bjelaković, Fonetika i fonologijа: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Filozofski fakultet: Novi Sad, 2012.