фонолошка опозиција однос између различитих дистинктивних обележја двају фонема. Теорија дистинктивних обележја настаје средином XX века, а њени најзначајнији представници су Николај Трубецкој и Роман Јакобсон. У оквиру поменуте теорије, чланови фонолошке опозиције су фонолошке (дистинктивне) јединице, а опозиција се дефинише као пар чији се један члан одликује присуством, а други одсуством одређеног дистинктивног обележја. Дистинктивна обележја су артикулационо-акустичке особине фонема на основу којих се оне међусобно разликују. Под фонолошком опозицијом подразумева се и свака гласовна опозиција која у одређеном језику може да унесе разлику у значењу. Низ парова фонема које се налазе у фонолошкој опозицији, а везани су истим разликама, зове се корелацијски низ. Исп. фонема, дистинкција, дистинктивно обележје.
Литература:
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српског језика, Београд: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска, 2010.
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.
Subotić, Ljiljana, Dejan Sredojević, Isidora Bjelaković, Fonetika i fonologijа: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Filozofski fakultet: Novi Sad, 2012.