фреквенција (лат. frequentia) број осцилација у јединици времена. Гласне жице вибрирају и изазивају покретање честица ваздуха које се налазе у њиховој околини. Фреквенција звучног таласа представља број вибрација, тј. отварања и затварања гласница у јединици времена. Мерна јединица којом се изражава јесте херц (Hz). Распон фреквенције којом људско ухо региструје звучне таласе износи од 16 Hz до 20000 Hz. Просечна ф. основног тона гласа мушкараца износи од 110 Hz до 150 Hz, док просечна ф. основног тона гласа жена износи од 220 Hz до 250 Hz. Ф. условљава висину звука, која уз јачину и трајање чини скуп основних физичких законитости које се тичу звука и које изучава акустичка фонетика. Субјективни осећај фреквенције је висина тона, те већу фреквенцију доживљавамо као виши тон. Када се специфична ф. тела и ф. звучног таласа поклопе, тело почиње да трепери и долази до појаве која се назива резонанција или резонанца. Што је разлика између фреквенције резонатора и титраја већа, то је деловање резонаторског ефекта мање. Појачавањем фреквенције сложеног звука уз помоћ резонанције мења се боја звука. Појачавањем високих хармоничних тонова добија се светли, акутни тон, док се појачавањем основног тона или ниских хармоничних тонова добија тамни, грависни тон. Тело које вибрира формира основни тон и низ хармоника који се надограђују на њега, а које формирају појединачни делови тела. Појачане фреквенције гласа се у акустичкој фонетици зову форманти, а умножене фреквенције основног тона хармоници. Исп. акустичка фонетика, резонатор, тон, шум, висина гласа.
Литература:
Malmberg, Bertil, Fonetika, Sarajevo: Svjetlost – Zavod za udžbenike, 1974.
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српског језика, Београд: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска, 2010.