резонатор (нем. Resonator < лат. resonō 1. sg., resonāre ‘одјекивати, одзвањати, разлегати се, орити се’) шупљина испуњена ваздухом која појачавањем треперења звучног извора утиче на завршно формирање гласова, дајући им посебан тон и боју. Када се карактеристична фреквенција тела и фреквенција звучног таласа поклопе, тело ће почети да трепери уз повећање амплитуде. Та појава назива се резонанција или рензонанца, а тело које трепери назива се резонатор. Што је разлика између фреквенције резонатора и титраја већа, то је деловање резонаторског ефекта мање. Појачавањем фреквенције сложеног звука уз помоћ резонанције мења се и боја звука. Појачавањем високих хармоничних тонова добија се светли, акутни тон, док се појачавањем основног тона или ниских хармоничних тонова добија тамни, грависни тон. Појачане фреквенције гласа се у акустичкој фонетици називају формантима. Говорни органи, тј. говорне шупљине које спадају у резонаторе су: ждреона, усна и носна дупља. Облик резонатора разликује се код појединаца, те сваки човек има посебну боју гласа. Исп. глас, артикулација, боја гласа, тон, фреквенција.
Литература:
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српског језика, Београд: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска, 2010.
Malmberg, Bertil, Fonetika, Sarajevo: Svjetlost – Zavod za udžbenike, 1974.