тон (грч. τόνος [tónos] ‘напетост, напрезање; глас, интонација’) звук који настаје правилним звучним осцилацијама треперећег тела (гласних жица). Из угла акустичке фонетике, тонови се деле на основне, сложене и хармоничне. Основни тон (F0) представља карактеристичан звук који настаје након што ваздушна струја, истиснута из плућа, прође кроз душник и гркљан и артикулише се на гласним жицама. Поред основног (фундамендалног) тона, гласне жице ће произвести и низ хармоника, односно низ умножених фреквенција основног тона. Сложени тон настаје на гласним жицама и преставља скуп основних и хармоничних тонова. Такав т. даље ће уобличити резонатори (ждреона, усна и носна дупља). Што је разлика између фреквенције резонатора и титраја већа, деловање резонаторског ефекта је мање. Акустичке карактеристике тона су висина, јачина, трајање и боја. Тонови могу бити светли (акутни) и тамни (грависни). Акутни тонови настају појачавањем високих хармоничних тонова, а грависни тонови настају појачавањем основног тона или ниских хармоничних тонова. Појачане фреквенције гласа се у акустичкој фонетици називају формантима. Распоред форманата сваког појединачног гласа очитава се на акустичкој слици спектрограма. Из угла интонације, појам тона користи се при осликавању низа тонова који сачињава једну тонску јединицу. Тонска компонента интонације односи се на фреквенцију основног тона. Најистакнутији т. у једној тонској јединици зове се нуклеарни тон. Тонским језицима називају се они језици који разлику у значењу речи формирају на основу висине тона и такав је, на пример, кинески језик. О појму тона говори се и у области дикције, где се тонови класификују као равни, повишени и иронични. На контрасту између тона и шума, односно између минимума и максмимума изговорне енергије, почива појам слога. Тонови представљају правилне звучне осцилације, а шумови неправилне звучне осцилације. Сви вокали у српском језику су тонови, сонанти су тонови са слабим шумом, звучни консонанти су шумови са тоном, а безвучни консонанти шумови. Исп. глас, шум, фреквенција.
Литература:
Јокановић-Михајлов, Јелица, Прозодија и говорна култура, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2012.
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српског језика, Београд: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска, 2010.
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.
Malmberg, Bertil, Fonetika, Sarajevo: Svjetlost – Zavod za udžbenike, 1974.