интонација (срлат. intonatio < лат. intonō 1. sg., intonāre ‘загрмети’) скуп ритмичко-мелодијских и тонских карактеристика говора. Под појмом и. подразумевају се тонска кретања, наглашавања и истицања гласова, слогова, речи и реченица. С обзиром на кретање висине тона и. може бити узлазна (постепено појачавање висине тона), силазна (постепено спуштање висине тона) и равна (задржавање висине тона на одређеној висини), али и комбинација прва два типа: узлазно-силазна и силазно-узлазна интонација. Разликује се у односу на то који тип реченице се изговара: обавештајна, упитна или узвична реченица, чиме се и ортоепским средствима прави разлика у њиховом значењу. Типична и. обавештајне реченице у српском језику је силазна интонација и може се графички приказати линијом која би означила постепено узлазно кретање висине тона од почетка реченице до њене средине, када је тон највиши, те постепеним силазним падом висине тона до краја реченице. Уколико је у питању комуникативна реченица коју чини више предикатских реченица, тон се неће спустити до краја прве предикатске реченице, већ ће расти тако да на прелазу између две реченице тон буде највиши, а затим ће током изговора друге предикатске реченице постепено падати. На исти начин, само јачим интензитетом, реализује се и. узвичне реченице. И. упитне реченице најчешће се реализује подизањем висине тона при изговору упитне речи, речи на којој је тежиште упитности или речце ли и тада је интонација силазна (Ко је? Видиш ли?), а када упитних речи у реченици нема, и. такве упитне реченице је узлазна (Био си јуче?). На тај начин, и. прати интерпункцију реченице. Анализу интонације обично прате три параметра: распон, висина и правац тона. Анализом интонације и других прозодијских обележја могу се диференцирати различита осећања говорника: љутња, усхићеност, збуњеност и сл. Појам интонације можемо сагледати посматрајући два различита параметра на основу којих се она описује: компоненте интонације и функције интонације. На основу основних акустичких особина гласа – висине, јачине, трајања и боје, разликују се и четири компоненте интонације: тонска компонента (обележја фреквенције и кретања основног тона), интензитетска компонента (обележје јачине гласа), темпорална компонента (трајање гласовних сегмената) и тембрална компонента (карактеристике боје гласа). Када су у питању функције интонације, постоје различите поделе. Према једној од подела функције интонације могу бити: лингвистичке (регулисање структуре дискурса и преношење језичког садржаја), паралингвистичке (преношење информација о емоцијама и ставовима говорника) и екстралингвистичке (преношење информације о полу и старости говорника или неким другим спољашњим чиниоцима). Према другој подели, функције интонације су: функција сегментације (подела говора на смисаоне целине, обично паузама), формативна функција (формирање говорне мелодије комбиновањем различитих интензитетских компоненти, обично истицањем логичког акцента), комуникативна функција (формирање мелодијских модела за исказе са различитим комуникативним функцијама – обавештајне, узвичне и упитне реченице) и модално–експресивна функција (уобличавање интонације усклађивањем семантичког и формалног плана). Различите компоненте интонације могу вршити различите функције, али и више интонационих компоненти често је удружено у вршењу једне функције. Реченична и. значајно утиче на акценат речи, тако да се у оквиру различитих положаја у реченици реализују различита изговорна решења. Скуп речи обједињених интонацијом у једну ритмичко-мелодијску јединицу чини акценатску целину или интонациону фразу. Интонација, место логичког акцента и темпо говора представљају важне чиниоце за декодирање илокутивне функције исказа. У фонетским лабораторијама могуће је прецизно измерити основне карактеристике тона. Исп. акценат, акцентологија, прозодија, реченична мелодија.
Литература:
Ивић, Павле, Илсе Лехисте, Прозодија речи и реченице у српскохрватском језику, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1996.
Јокановић Михајлов, Јелица, Акценат и интонација говора на радију и телевизији, Београд: Друштво за српски језик, 2013.
Јокановић Михајлов, Јелица, Прозодија и говорна култура, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2012.
Gussenhoven, Carlos, The Phonology of Tone and Intonation, Cambridge: Cambridge University Press, 2004.
Ladd, Robert, Intonational Phonology, Cambridge: Cambridge University Press, 2008.
Sredojević, Dejan, Dikcija: o glasu, glasovima, akcentu i prozodiji u srpskom jeziku, Novi Sad: Filozofski fakultet, 2022.