темпо говора брзина тока говора, односно убрзавање или успоравање у току говорног процеса. Назив за овај супрасегмент преузет је из музичке терминологије, а њиме се означава брзина одвијања говорног тока. Т. г. могуће је посматрати са становишта индивидуалних особина говорника и са становишта комуникативне ситуације. Т. г. одређује се на основу брзине артикулације, која је заснована на броју изговорених слогова и речи у одређеном временском периоду, као и учесталошћу пауза у оквиру једног говорног сегмента, односно интонационе фразе. Просечна брзина говора је између 4 и 7 слогова у секунди. До убрзавања темпа говора долази укидањем пауза у говору и скраћивањем трајања гласова у речи. Т. г. условљен је лингвистичким чиниоцима, као што су планирање говора, стил говора, врста текста и распоред информација у њему, али и паралингвистичким чиниоцима, као што су емоције, стрес, брзина говора саговорника и сл. Поред поменутих чиниоца, постоје и чиниоци који се односе на особине појединачног говорника, као што су индивидуалне карактеристике говора, старост, пол и сл. Утицај на темпо говора има и распоред информација у тексту – информативне целине, односно речи које се у тексту појављују први пут и које су информативно важне изговарају се споријим темпом од оних које су се већ појављивале у тексту и које су информативно мање важне. Исп. акценат, интонација, интонациона фраза, пауза, ритам говора.
Литература:
Sredojević, Dejan, Dikcija: o glasu, glasovima, akcentu i prozodiji u srpskom jeziku, Novi Sad: Filozofski fakultet, 2022.