стил начин изражавања, излагања; начин писања неког писца, групе писаца, одређеног правца; одабир језичких јединица (облика, речи, конструкција и сл.) и њихов распоред – селекција и комбинација језичких јединица. Реч стил потиче од латинске речи stilus, која је првобитно означавала писаљку, временом почела да означава начин писања, рукопис, а касније почела да се употребљава и за садржај, вредност писања. Стил је основни предмет интересовања стилистике. Према одређеним тумачењима, о стилу се може говорити само ако постоји могућност избора, ако постоји више од једне језичке јединице која се у неком контексту може употребити (Катнић-Бакаршић 1999). Поред ове теорије – теорије избора, постоје и друге теорије о стилу (Вуковић 2000), па се тако, према теорији отклона – стил схвата као отклон, одступање од норме; према теорији конотације – он се схвата као конотација (према денотацији); према теорији варијације – стил је језичка варијација; према семиотичким теоријама стила – стил се огледа у оквиру функционисања знаковних структура, за коју је од посебне важности ефицијентност – скуп вредносних обележја знака који доприносе његовом комуникативном учинку (Симић 1997); каткад се стил третира и као својство текста, тј. као конфигурација лингвистичких црта карактеристичних за један текст или групу текстова. Стил се, у складу са теоријом информација која се, као и стилистика, развијала у XX веку, разуме у функционалној стилистици и као информација: информацијска разнородност природног језика условила је његово раслојавање на поједине врсте и поткодове, језичких подсистема – функционалних стилова (Тошовић 2002). Упечатљивост књижевноуметничког стила утицала је на то се он изједначи са појмом стила уопште; но, обично се сматра да свака језичка реализација има свој стил (Кликовац 2008). С тим је у вези и позната стилистичка дилема: постоји ли у сваком тексту стил – која дели стилистичаре на континуалисте (који сматрају да постоји) и дисконтинуалисте (који сматрају да стил поседују само одређени текстови). Наиме, дилема постоји још од античке реторике, када се појам стила није везивао само за начин већ неретко и за својство, квалитет: Платон, који је стил видео као квалитет, сматрао је да нека дела имају а нека немају стил, док је Аристотел, који стил повезује са општим одликама дела, сматрао да свако дело има стил (Вуковић 2000). Према Кликовац (2008), значење термина стил данас се проширило, пре свега кроз функционалну стилистику, у којој се функционални стилови схватају као надиндивидуални, објективни (насупрот стилу који се приписује поруци или појединачном аутору), чиме се проширио и предмет интересовања стилистике. Исп. стил, стилема, стилистика, стилематичност, стилогеност, стилска маркираност.
Литература:
Vuković, Novo, Putevi stilističke ideje, Podgorica–Nikšić: Jasen, 2000.
Katnić Bakaršić, Marina, Lingvistička stilistika, Sarajevo: Naučna i univerzitetska knjiga, 1999.
Simić, Radoje, Uvod u filozofiju stila, Beograd: Univerzitet u Beogradu, 1997.
Тошовић, Бранко, Функционални стилови, Београд: Београдска књига, 2002.