конотација (срлат. connotatio, енгл. connotation, фр. connotation) једна од макрокомпонената у структури лексичког значења (уз граматичку и предметно-појмовну макрокомпоненту), у којој су садржане информације о семантичкој маркираности лексеме, тј. о експресивном односу целокупне говорне заједнице према ономе што значи одређена лексема. Од 19. века наовамо у лингвистици се под појмом конотације подразумевају све емотивно обојене компоненте језичког израза, које су повезане са прагматичким аспектом говора, те се тако конотацијa у најширем смислу одређује као допунско, претеће значења језичке јединице. Конотативна семантичка компонента супротставља се предметно-појмовној макрокомпоненти денотације и, за разлику од ње, не носи објективне податке о одређеном појму, већ представља неку врсту субјективне асоцијације колектива у вези са тим појмом, тј. репрезентује однос између одређене језичке јединице и нејезезичких ентитета на које се та јединица односи. У лингвистици к. постаје предмет системске анализе у оквиру теорије конотативне семиологије, чији је зачетник дански лингвиста Л. Jeлмслев. У семиотици к. постаје посебан, индиректан модус значења, ниво секундарних семантичких компонената којима се допуњује примарно денотативно значење речи. Њена функција је изражавање експресивно-емоционалних нијанси, стилских карактеристика и других видова маркираности појединачних лексема. Спада у заједнички део компетенције кода и комуникације говорника у једној културно-језичкој заједници и отуда је треба разликовати од појаве да нека реч код појединца побућује лична осећања (свим говорницима српског језика заједничко је знање о томе да глагол умрети има неутралну конотацију, преминути свечану, црћи непожељну, увредљиву, док се липсати користи искључиво за животиње). За теоријски развој појма важна су и запажања Л. Блумфилда, који је конотативну компоненту значења први довео у везу са ванјезичким, и то првенствено социолошким факторима. Овај аутор разликује чисто семантичку конотацију, која је у непосредној вези са сфером мишљења од конотације која се тиче сфере емоционалности. Полазећи од односа између конотације и когниције, Блумфилд указује на то да је разумевање значења заправо неретко условљено разним социолошким, културолошким, историјским и др. факторима који се тичу одређене друштвено-језичке заједнице. Крајем 60-их година 20. века у руском „Речнику лингвистичких термина” О. С. Ахманове к. бива дефинисана као лингвистички појам, и то као компонента лексичког значења – додатно/допунско значење, боја, обојеност. Под конотацијом се у овом речнику примарно подразумева допунски садржај речи, њена пратећа семантичка или стилистичка нијанса, која се надовезује на основно значење и служи за изражавање различитих експресивно–емотивно–вредносних тонова, који исказу дају призвук свечаности, неформалности, фамилијарности и сл. Конотацији су посебну пажњу посветили руски семантичари у последњим двема деценијама 20. века и резултати њихових истраживања су најзначајнији за схватање конотације у србистици. В. И. Шаховски под конотацијом подразумева компоненту значења лексичке јединице у којој је садржана информација о емоционалном стању субјекта говора, његовом односу према адресату, према садржају говора и конкретној комуникативној ситуацији у којој се дата лексичка јединица употребљава. В. Н. Телија истиче да конотација одражава емотивно–аксиолошки однос говорника према стварности, тачније према одређеном појму. Конотативне компоненте значења од посебне су важности у семантичкој структури експресивних номинационих јединица, где се јављају као примарни садржај десигната овог типа лексема. Кузњецова под конотативном компонентом подразумева део системског лексичког заначења речи, којим се њен основни појмовни садржај допуњава смислом у коме су одражене социјално–психолошке оцене и асоцијације говорне заједнице. Посреди је сложена макрокомпонента у семантичкој структури лексеме, а чине је следећи елементи: експресивност, емоционалност, оцена и сликовитост. До истих закључака о конотацији долази и С. Ристић проучавајући експресивну лексику, а уз њу су значајан допринос проучавању лексичке конотације у српској лингвистици дали су Т. Прћић, који запажа да конотативно значење лексема проистиче из сплета различитих субјективних реаговања на објективну стварност, условљених индивидуалним или колективним искуством говорника, те да су конотативна обележја по природи асоцијативна и емотивно обојена. С тим у вези, Р. Драгићевић наглашава да се емотивна обојеност не односи на индивидуални већ на колективни емотивни доживљај, будући да је конотација заједничка за све говорнике српског језика, без обзира на њихову разлику у годинама, занимању, полу, социјалном статусу или животном искуству. Исп. денотација, лексичко значење, експресивност.
Литература:
Ахманова, O. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедияˮ, 1966.
Гортан-Премк, Даринка, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Кропотова, Л. В. „История развития лексической коннотацииˮ, у: Язык и культура, Томск, 2010/1, 33–48.
Кузнецова, Э. В., Лексикология русского языка, Москва: Издательство „Высшая школаˮ, 1989.
Ристић, Стана, Експресивна лексика у српском језику, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2004.
Телия, В. Н., Коннотативный аспект семантики номинативных единиц, Москва: Наука, 1986.
Kristal, Dejvid, Kembrička enciklopedija jezika, Beograd: Nolit, 1987.
Crystal, David, A Dictionary of Linguistics and Phonetics, Sixth edition, USA: Blackwell Publishing, 2008.
Prćić, Tvrtko, Semantika i pragmatika reči, Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1997.
Шаховский, В. И., „Типы значений эмотивной лексикиˮ, Вопросы языкознания, 1994/1, 20–25.