лексема (фр. lexème од lex(ique) < грч. λέξις [léxis] ‘говор, реч’) 1. најмања самостална јединица лексичког система под којом се подразумевају сви граматички облици и све семантичке реализације једне речи. На пример, лексема глава обухвата све граматичке облике именице глава (седам једнинских и седам множинских падежних ликова) и сва њена значења у којима се остварује у језику (нпр. у описним речницима српског језика, конкретно у Речнику САНУ, регистровано је 19 значења лексеме глава). Лексема је апстрактна и сложена језичка јединица која се у укупности своје форме и значења никада не може појавити у конкретној употреби, већ се у контексту реализује у некој од својих варијаната – алолекси. Термин алолекса широко је прихваћен у савременој лексикологији и односи се на конкретизацију лексеме у говору или писању, тј. на манифестацију лексеме у одређеном граматичком облику, са одређеним значењем и функцијом. У науци у језику уопште, осим алолексе, за конкретну реализацију лексеме у контексту у употреби су, у морфологији, синтакси и другим областима лингвистике, и термини морфосинтаксичка реч, реч, глоса и још неки. Алолексе се могу класификовати према неколиким критеријумима, а једна од прихваћених јесте подела на физичке, функционалне и семантичке алолексе. Физичке алолексе представљају алтернативне форме једне лексеме и обично се у њих убрајају ортографски дублети – нпр. форме футура гл. прочитати: ћу прочитати и прочитаћу, ћеш прочитати и прочитаћеш итд. Функционалним алолексама називају се различити граматички облици одређене лексеме (падежи, глаголска времена и сл.) и њене реченичне функције – нпр. перфекат, презент и футур гл. прочитати: прочитао сам, прочитам, прочитаћу или атрибутска односно предикативна функција трпног гл. придева: Књиге су прочитане и Нашао сам текстове о томе у прочитаним књигама. Семантичке алолексе представљају различита значења исте лексеме односно њене семантичке реализације – нпр. прочитати у значењу ’завршити читање’; ’читајући упознати садржину онога што је написано’: прочитати новине; прочитати роман; затим прочитати у значењу ’схватити, упознати нечије мисли, осећања, жеље и сл.’: прочитати незадовољство на нечијем лицу и прочитати (некога) у значењу ’открити нечије скривене намере’: Прочитао сам га чим је проговорио. Уколико лексеме имају више семантичких алолекси називају се полисемантичним лексемама – нпр. лексема глава са 19 описаних значења у РСАНУ; гл. прочитати у трима наведеним реализацијама; док су лексеме којима одговара само једна семантичка алолекса (једно значење) моносемантичне – нпр. медицински термин анемија ’недостатак довољне количине црвених крвних зрнаца, малокрвност’. Семантичке алолексе једне лексеме обухватају њену примарну семантичку реализацију (примарно значење) и секундарне семантичке реализације (остала значења у полисемантичкој структури). И лексеме и алолексе могу се поделити са структурног аспекта тј. према броју елемената од којих се састоје. Уобичајено је у србистици да се лексемама називају једночлане лексичке јединице премда поједини лингвисти у лексеме убрајају и фразеологизме, те говоре о фразеолошким алолексама или фразеолошким проширењима лескеме. Са таквог становишта, лексема глава била би једночлана, а фразеолошке јединице ставити главу у торбу, бежати главом без обзира и др. – вишечлане лексеме. Шире је прихваћено мишљење да су лексеме једночлане лексичке јединице, а фразеологизми и вишешлане речи (типа летећи тањир, писаћи сто) називају се вишечланим лексичким јединицама или вишелексемним спојевима. С друге стране, једночлане лексеме могу се манифестовати као једночлане и вишечлане алолексе – нпр. лексема учити има једночлане алолексе учим, учићу и др., односно вишечлане учио сам, учио бих и др. С овим је у вези и подела на компактне и дисконтинуиране алолексе, условљена тиме да ли се вишечлане алолексе у тексту јављају заједно (компактно) – нпр. Учио сам за испит; или су делови алолексе дисконтинуирани, раздвојени низом других лексичких јединица: Да сам вредно током лета учио, положио бих испит. Као самосталне лексичке јединице, лексеме садрже у себи несамосталне значењске елементе, а то су морфеме (нпр. коренске, граматичке) и несамостални конституенти вишег реда (нпр. творбене основе). Унутар лексема постоје, с једне стране – несамостални семантички конституенти који преносе апстрактне појмовне информације и, с друге стране – граматичке морфеме, захваљујући којима се апстрактан семантички садржај конкретизује и лексеме добијају способност номинације и означавања конкретних појмова. Нпр. коренска морфема кућ- у лексемама кућни, кућиште, окућница, укућани, скућити се – носи информацију ’нешто у вези с појмом кућа’; тек у споју са граматичком морфемом -а семантички део кућ- (тзв. лексичка морфема) постаје самостална лексичка јединица – јединица значења и номинације. Поједини лексиколози отуда разликују садржај лексеме – њену семему од форме, израза – који се назива и лекс(а). Код неких проучавалаца пак семема је назив за посебно значење одеђене лексеме. 2. лексичка јединица у речнику; реч (или више речи) као јединица вокабулара једног језика којом се означава неки појам. У овом значењу, термин лексема обично покрива и вишечлане лексичке јединице (нпр. фразеологизме, терминолошке синтагме и др. вишелексемне спојеве). Код појединих истраживача, махом лексикографа, лексема као јединица речника може, у ширем смислу, обухватати и неке јединице уже од речи, попут префикса и префиксоида. Такво појмовно-терминолошко одређење мање је уобичајено јер се њиме губи јасна граница између лексеме и морфеме, а самим тим проблематизује и дефинисање лексеме као најмање самосталне јединице лексичког система. Исп. лексика, лексикологија, лексикографија, речник.
Литература:
Ахманова, О. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедияˮ, 1966.
Bussmann, Hadumod, Routledge Dictionary of Language аnd Linguistics, translated and edited by Gregory Trauth and Kerstin Kazzazi, New York – London: Routledge, 2006 (The dictionary based on: Hadumod Bussmann, Lexikon der Sprachwissenschaft 2nd, completely revised edition, Stuttgart 1990).
Гортан-Премк, Даринка, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Клајн, Иван, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј, 2012.
Kristal, Dejvid, Kembrička enciklopedija jezika, Beograd: Nolit, 1987.
Tafra, Branka, Od riječi do riječnika, Zagreb: Školska knjiga, 2005.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska, 2006.