лексикографија (од грч. λεξικὸν βιβλίον [lexikòn biblíon] ‘лексикон’ < λέξις [léxis] ‘говор, реч’ + графија) 1. вештина прикупљања, обраде, дефинисања (и ширег описа) лексема које улазе у један речник; рад на састављању речника, израда лексикона, енциклопедија и сл. 2. део науке о језику који се бави проучавањем теоријских питања везаних за састављање речника и лексикона, опис значења, тумачење облика и реализација лексема у зависности од њихове врсте, обима и намене речника. 3. целокупна лексикографска литература – сви штампани речници, као и научни радови, студије, монографије, приручници посвећени теоријским питањима везаним за праксу израде речника.
До почетка 70-их година 20. века л. као лингвистичка дисциплина посматрана је неодвојиво од лексикологије, при чему су практичне лексикографске активности везане за израду речника и системско пописивање и опис лексичког фонда обухватале и решавање лексиколошких проблема – теоријских питања која се тичу значења, употребе и односа међу јединицама лексикона. На статус и осамостаљење л. као гране примењене лингвистике значајно је утицало објављивање Згустиног Приручника лексикографије 1971. године. У потоњим годинама и деценијама, л. се учвршћује као засебна научна област, у прилог чему говори публиковање обимних синтетских радова из ове области, организовање лексикографских конференција, формирање лексикографских друштава и др. Лексикографска пракса умногоме се ослања на резултате лексиколошких истраживања и унапређује захваљујући њима, али активности на пољу састављања речника уједно подразумевају и решавање различитих конкретних проблема који нису релевантни у лексикологији (начин представљања граматичких информација и прозодијских карактеристика лексема, начин уазбучавања, дефинисање структуре речничког чланка итд.).
Имајући у виду да л. као део науке о језику проучава како саму делатност израде речника тако и решавање теоријских лексиколошких проблема који се у том послу јављају, разликујемо практичну лексикографију и теоријску лексикографију или металексикографију. Предмет истраживања металексикографије представљају управо речници као продукти рада у сфери практичне лексикографије. Металексикографија обухвата: историјску металексикографију, чији је задатак праћење развоја лексикографске праксе у одређеном временском периоду а на нивоу једне области, језика или групе језика; теоријску металексикографију, која уочава и описује универзалне, општеприхваћене моделе и чиниоце лексикографске праксе; евалуативну металексикографију, у оквиру које се пажња истраживача усмерава на вредновање и оцену лексикографске продукције; и статусно-употребну металексикографију, која се бави проучавањем социјалних оквира и околности примене одређеног речника.
Практична лексикографија може се разматрати и дубље диференцирати с обзиром на типове публикација које се јављају као производ лексикографске делатности, а њихова подела условљена је неколиким критеријумима: (1) сфером интересовања или широм наменом лексикографског дела, што подразумева његову лингвистичку или нелингвистичку усмереност (речници и енциклопедије); (2) бројем језика који су заступљени у речнику (једнојезички, двојезички, вишејезички речници); (3) обухватношћу грађе тј. лексичког фонда који покривају (општи – нпр. речници САНУ, ЈАЗУ и посебни – нпр. историјски, дијалекатски, терминолошки, етимолошки, творбени, фразеолошки, фреквенцијски, речници страних речи, речници синонима, антонима и др.); (4) начином презентације лексике која улази у састав речника (генерални – нпр. описни речници и специјални – нпр. нормативни, ученички, обратни, сликовни и др.). Без обзира на тип и намену лексикографског дела, оно се састоји од низа лексичких јединица – одредницâ или лемâ, иза којих следе објашњења (то нпр. може бити дескриптивно семантичко тумачење или преводни еквивалент у другом језику; граматички опис; глосе; квалификатори; репрезентативни примери/контексти употребе и др.). Лексикографско дело може бити самостално (засебно) или анексно, уколико је штампано као додатак другој, пирој публикацији (нпр. индекси у књигама, конверзацијски или школски приручници, правописни речници и сл.). Ако је циљ производа лексикографског рада само пописивање одредница, без одређивања њиховог значења, ради се о номенклатурама, регистрима.
Практична лексикографија има дужу традицију од металексикографије. Најстарији речници настајали су још пре нове ере, у древним цивилизацијама Месопотамије, Индије, Кине, Персије, Египта. Први познати речник потиче из Месопотамије, из периода око 2300. године пре нове ере и посреди су биле гравиране глинене таблице на којима су се налазиле речи из сумерског језика и њихови еквиваленти у акадском језику. Средњи век доноси најпримитивније рукописне облике лексикографског рада, у виду пописа речи и израза из појединих страних језика, које су записивали путници, ходочасници, трговци, дипломате итд., обично из потребе да себи олакшају комуникацију и споразумевање. У тим списковима сачувана су сведочанства о изумрлим језицима или пак старијим раздобљима у развоју неких живих језика (нпр. попис пруских ријечи, тзв. Елбиншки рукопис из XIII–XIV века или попис речи кримских Гота из XVI века, забележен у путописним записима фламанског дипломате Гилена де Бизбека итд.). Практична л. у Европи интензивније се развија од XV века наовамо, што се везује за период настајања националних књижевних језика, али и за појаву штампе. Захваљујући развоју штампарства, већ у XV веку јављају се први двојезични речници, намењени учењу латинског језика, а потом, током XVI и XVII века, појављују се први описни речници модерних језика – италијанског, француског, шпанског, руског. Европска лексикографска пракса посебан успон доживљава од XIX века.
Почеци српске практичне л. везују се за период после Велике сеобе 1690. године у Хабзбуршку монархију под Арсенијем Чарнојевићем, када се, у новом окружењу, код образованог, писменог дела становништва јавила потреба за учењем немачког, латинског и грчког језика. У овој предвуковској лексикографској епохи појавило се неколико речника, од којих је најзапаженији и најпопуларнији био двојезични Речник мали (немачко-српски), први пут објављен 1793. године, који је доживео неколико издања. Деветнаести век доноси интензиван развој српске практичне л., а као посебно значајан догађај и њему издваја се лексикографски рад Вука Стефановића Караџића и објављивање његовог Српског рјечника истолкованог њемачким и латинским ријечима 1818. године, као и другог издања 1852. Током XIX века појављује се и Рјечник из књижевних старина српских Ђуре Даничића, објављен у трима свескама 1863–1864. године, а у последњим деценијама XIX века отпочиње и рад на двама тезаурусним речницима, Речнику српскохрватског књижевног и народног језика САНУ и Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika JAZU. Као резултат развоја српске описне лексикографије, те утемељења и рада Београдске лексикографске школе, током XX века завршен је Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске у 6 томова и објављено 15 томова Речника САНУ. Израда Академијиног речника наставља се и у XXI веку, када је продуковано још 6 његових томова, а нови век доноси и једнотомни Речник српскога језика Матице српске (2007), као и велики број специјалних речника (обратни, асоцијативни, семантичко-деривациони речник, речнике жаргона, правописни речник, речник страних речи и израза, речник синонима итд.). Уопште узевши, историја српске л. обухвата две велике фазе – 1. предвуковску (довуковску), за коју је карактеристично постојање двају оделитих токова – српске и хрватске лексикографске праксе и 2. поствуковску, која је обележена испреплетаношћу ових двају токова. Гранични период међу овим фазама представља лексикографско деловање Вука Стефановића Караџића и његових следбеника.
Исп. лексема, лексикон, лексикологија, одредница, реч, речник.
Литература
Ахманова, О. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедияˮ, 1966.
Драгићевић, Рајна, Лексикологија српског језика, Београд 2007.
Драгићевић, Рајна, „Развој практичне и теоријске лексикографијеˮ, у: Р. Драгићевић (ур.) Савремена српска лексикографија у теорији и пракси – колективна монографија, Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду, 2014.
Zgusta, Ladislav, Priručnik leksikografije, prevod i predgovor Danko Šipka, Sarajevo: Svjetlost, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1991.
Клајн, Иван, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј 2012.
Landau, Sidney I., Dictionaries. The Art and Craft of Lexicography, Cambridge University Press, 2001.
Речник српскохрватског књижевног и народног језика, I–XX, Српска академија наука и уметности, Београд, 1959–.
Ристић, Стана, „Српске лексикографске институције. Београдска лексикографска школаˮ, у: Р. Драгићевић (ур.) Савремена српска лексикографија у теорији и пракси – колективна монографија, Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду, 2014.
Simeon, Rikard, Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, Zagreb: Matica hrvаtska, 1969.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina. Novi Sad: Matica srpska, 2006.