лексикологија (од грч. λεξικὸν βιβλίον [lexikòn biblíon] ‘лексикон’ < λέξις [léxis] ‘говор, реч’ + -логија < грч. -λογία [-logía] ‘знање’, λόγος [logós] ‘реч’) у ужем смислу, део науке о језику који проучава речи као јединице лексикона – лексеме, њихово значење и компоненте од којих се лексичко значење састоји, те односе међу речима у лексикону – парадигматске (синонимију, хомонимију, антонимију и др.), синтагматске, деривационе – са циљем да утврди како се лексикон развија, каква је његова структура, на који начин лексичке јединице улазе у њега и функционишу у међусобним релацијама и различитим сферама употребе. У ширем смислу, л. као грана лингвистике подразумева и неколико сродних дисциплина које су у блиској вези према основном предмету интересовања – изучавању лексичких јединица, али их разликује ограниченост на само један њихов тип јединица (нпр. вишечлане јединице – фразеологизме, властита имена, термине и сл.) или пак фокусираност искључиво на један сегмент лексикона (нпр. деривате) односно на један приступ проучавању лексема (нпр. на њихово порекло и различите манифестације у временском континууму). Лексиколошким дисциплинама у ширем смислу сматрају се фразеологија, ономастика, терминологија, творба речи, етимологија. Домен л., дакле, одређује се на различите начине, у зависности од тога како се разуме садржај лексикона и шта се сматра јединицама које улазе у његов састав. Уколико лексикон, уз лексичке јединице, обухвата и творбене морфеме, које учествују у формирању нових речи и омогућавају богаћење лексикона, онда се под л. подразумева и творба речи.
Л. се као засебна грана лингвистике почела развијати тек 70-их и 80-их година 20. века, осамостаљивањем из лексикографије, и то онда када се у практичном раду на системском описивању јединица лексикона јавила потреба за решавањем теоријских, лексиколошких проблема. Значајну улогу у разграничењу ових двеју дисциплина и самосталном развоју л. као дела науке о језику одиграло је објављивање Приручника лексикографије Л. Згусте (1971). Дакле, л. подразумева свеукупно изучавање и теоријски опис лексичког фонда, док се лексикографија сматра сфером примењене лексикологије и обухвата праксу израде речника.
Са становишта језика чији лексикон проучава, л. може бити општа, што значи да се односи на све језике и појаве карактеристичне за лексичке системе уопште и посебна, дакле, фокусирана на лексику неког посебног језика. Будући да су многа лексичка питања универзална, својствена језицима уопште, законитости опште лексикологије углавном важе и у посебним лексикологијама. С овим је у вези и подела л. на једнојезичну и упоредну/контрастивну, при чему прва подразумева посматрање одређене лексичке појаве у једном језику, док је тежиште друге на упоређивању те појаве, њених карактеристика и манифестација, у различитим језицима.
С обзиром на временски оквир у коме се посматра структура и развој лексикона, као и значење појединачних лексичких јединица, л. се може поделити на синхронијску и дијахронијску. Синхронијска л. подразумева описивање лексичких појава карактеристичних за одређени језик у једном, најчешће савременом тренутку, а циљ дијахронијске л. јесте проучавање неке лексичке појаве, лексеме или неког дела лексикона у различитим временским раздобљима.
Исп. лексема, лексикон, значење, лексикографија.
Литература
Ахманова, О. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедияˮ, 1966.
Драгићевић, Рајна, Лексикологија српског језика, Београд 2007.
Кузнецова, Э. В., Лексикология русского языка. Москва: Издательство „Высшая школаˮ, 1989.
Речник српскохрватског књижевног и народног језика, I–XX, Српска академија наука и уметности, Београд, 1959–.
Simeon, Rikard, Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, Zagreb: Matica hrvаtska, 1969.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina. Novi Sad: Matica srpska, 2006.