Фразеологија (нлат. phraseologia од грч. φράσις [phrásis] ’говор; начин изражавања; израз’, генитив једнине φράσεως [phráseōs] + ‑λογία [‑logía] ’знање’, λόγος [logós] ’реч’; нем. Phraseologie, енгл. phraseology, фр. phraséologie, рус. фразеология) 1. лингвистичка дисциплина која се бави проучавањем јединица фразеолошког система једног језика, како на синхронијском нивоу, тако и на дијахронијском (развојном) нивоу; 2. фразеолошки фонд, корпус, одређеног језика или аутора (фразеологија српског језика, фразеологија руског језика и др., фразеологија одређеног писца и др.). Фразеологија је научна дисциплина која се у оквиру лингвистике издвојила средином 20. века, у словенској научној средини.
У литератури се наводи да је термин фразеологија први пут забележен 1558. године у наслову грчко-латинског речника Михаела Неандера (Michael Neander) Phraseologia isocratis grecolatina, где се употребљава у значењу ʼфразеолошки фондʼ, односноʼукупност фразеологизама, фразеолошки корпусʼ(Вуловић 2017: 244).У лингвистичку науку термин фразеологија увео је француски стилистичар Шарл Бали (CharlesBally), Де Сосиров ученик и припадник Женевске лингвистичке школе, у свом делу из 1909. године Traité de stylistique française, где је започео разматрање фразеолошких питања на теоријском плану. Директни следбеници Балијевих идеја потичу из совјетске средине. Формирање фразеологије као самосталне лингвистичке дисциплине везује се за руског лингвисту Виктора Владимировича Виноградова, који је у својим радовима Основы понятия русской фразеологии как лингвистической дисциплины из 1946. и Об основных типах фразеологических единиц в русском языке из 1947. године поставио теоријске основе фразеологије, одвојивши је од лексикологије. Поједини руски лингвисти и пре Виноградова (нпр. М. В. Ломоносов, И. И. Срезњевски, А. А. Потебња, Е. Д. Поливанов) размишљали су о различитим фразеолошким питањима и указивали на потребу издвајања фразеологије у засебну научну дисциплину (Шански 1985: 7; Вуловић 2017: 244).
Као општи назив за основну јединицу фразеолошког система једног језикау литератури се срећу различити термини. У српскојфразеологији у најчешћој употреби су традиционални термини фразеологизам и фразеолошка јединица.
У литератури нема јединственог става о томе које све јединице треба укључити у домен проучавања фразеологије. Неусаглашеност око питања предмета истраживања ове лингвистичке дисциплине огледа се у постојању терминолошког пара: фразеологија у ужем смислу и фразеологија у ширем смислу. Различито одређење граница фразеологије као научне дисциплине потиче од неуједначених ставова ауторâ у вези са особинама које се сматрају категоријалним при дефинисању јединица фразеолошког система. Фразеологија у ширем смислу у домен проучавања укључује разноврсне устаљене вишелексемне спојеве који се у говорном процесу репродукују у готовом облику, па се, с обзиром на наведене критеријуме, фразеолошки статус додељује и пословицама (нпр. ко другоме јаму копа, сам у њу упада), изрекама (нпр. нашла крпа закрпу), терминолошким синтагмама (нпр. бела рада), колокацијама (нпр. чиста савест), узречицама (нпр. далеко било), крилатицама (нпр. љубав не зна за границе), клетвама (нпр. ђаво те (га и сл.) однео), заклетвама (нпр. тако ми крсне свеће), клишеима (нпр. предузети све потребне мере), перифрастичним конструкцијама (нпр. водити борбу) и другим сличним формама. Фразеологију у ужем смислу чине само фразеологизми као вишелексемни спојеви са следећим дистинктивним особинама које их одвајају од нефразеолошких конструкција: репродуковање, устаљеност (релативна стабилност), целовитост значења и идиоматичност, секундарна (индиректна) номинација, конотативност, експресивност (и емоционалност) (Вуловић 2015: 25). Неки од примера фразеологизама у ужем смислу јесу следећи: испод жита, где је бог рекао лаку ноћ; бежати (зазирати, уклањати се) од [некога, нечега] као ђаво од крста (свеће, тамјана); открити/откривати рупу на саксији; вући [некога] за нос; држати језик за зубима (иза зуба); очитати/читати [некоме] буквицу; зидати (градити) <златне> куле у ваздуху итд.
Фразеологија се раслојава под утицајем различитих фактора (нпр. функционалностилског, временског, територијалног), те постоје и различите класификације.
Једна подела подразумева диференцијацију према функционалном стилу (односно према сфери употребе језика) из којег су фразеологизми потекли (нпр. књижевност, разне струке, разговорна ситуација и др.). Тако се, у најопштијем погледу, издваја шест типова фразеологије:
а) међустилска фразеологија, коју чине стилски неутрални фразеологизми који се јављају у различитим стиловима књижевног језика (нпр. од јутра до мрака; лицем у лице; изнети/износити на светлост дана [нешто]; дићи (дигнути) / дизати руке од [некога, нечега]; бацити у сенку [некога, нешто]; отворити/отварати [некоме, нечему] <широм> врата итд.);
б) књижевна фразеологија, коју чине фразеологизми преузети из усмене и писане домаће и светске књижевне баштине (национални фолклор, Библија, грчка и римска митологија и др.) (нпр. Скадар на Бојани; покондирена тиква; вадити (извлачити, вући) <вруће> кестење (кестене) из ватре; камен спотицања; преживети Голготу; попити/пити (испити/испијати, искапити) горку чашу; тројански коњ; прећи Рубикон; Сизифов посао итд.); док изворе паракњижевне фразеологије могу представљати наслови филмова и серија, реплике глумаца, популарне радио и телевизијске емисије и сл.: нпр. трчати почасни круг, неки нови клинци; отплесати последњи танго итд.)
в) професионална фразеологија, који чине фразеологизми преузети из различитих стручних делатности (саобраћаја, трговине, спорта, уметности и др.) (нпр. дати [некоме, нечему] зелено светло; ставити/стављати (метнути/метати) [нешто] на вагу; платити/плаћати цену [нечега]; спустити лопту; добити црвени картон; ступити/ступати на сцену; играти/одиграти главну улогу; бити прва виолина; бити друга (трећа) виолина итд.)
г) научна фразеологија, коју чине фразеологизми преузети из различитих научних дисциплина (нпр. кратак спој; тачка кључања; ставити/стављати знак једнакости [између некога, између нечега]; дићи на куб; ставити/стављати акценат на [нешто] итд.);
д) административно-правна фразеологија, коју чине фразеологизми преузети из области повезаних са државним и социјалним односима (нпр. ставити/стављати [некога, нешто] ад акта; бити на црном списку; скинути/скидати [некога, нешто] с дневног реда; извести/изводити (ставити/стављати) [некога] на оптуженичку клупу итд.);
ђ) разговорна фразеологија, коју чине фразеологизми преузети из језика свакодневне комуникације у различитим животним ситуацијама; они се одликују и највишим степеном експресивности у односу на фразеологизме претходних типова (нпр. пресипати (претакати) из шупљег у празно; као гром из ведра неба; пасти/падати на [нечија] леђа (плећа); држати језик за зубима (иза зуба); купити/куповати (узети/узимати) мачка (мачку) у џаку (врећи, меху); проћи <кроз> сито и решето; глув као топ); разговорној фразеологији блиска је жаргонска фразеологија (нпр. ићи [некоме] на ганглије; бацити пеглу; сисати весла; бити (живети) под [нечијом] папучом итд.).
Фразеолошки фонд раслојава се и под утицајем временског (хронолошког) фактора, при чему се издвајају, с једне стране, застарели фразеологизми, тј. фразеолошки архаизми (нпр. покрити [некога] свилом и кадифом; од аз(а) до ижице итд.) и, с друге стране, фразеолошки неологизми (нпр. ширити се као канцер итд.), док се територијалним раслојавањем ствара корпус дијалекатске фразеологије, тј. фразеолошких дијалектизама (нпр. забости (заденути) [некоме] пиљак у нос; изјести [нечију] панату итд.).
Најзначајнији допринос развоју фразеологије као науке у словенском свету дали су руски лингвсити, а нека од истакнутих имена јесу следећа: Б. А. Ларин, Н. М. Шански, Р. Н. Попов, А. И. Молотков, А. М. Мелерович, В. М. Мокијенко, В. П. Жуков, В. Н. Телија, А. И. Федоров и др. У оквирима српске фразеологије, незаобилазна су научна остварења Д. Мршевић-Радовић, Н. Вуловић Емонтс, В. Петровић, А. Пејановић, Г. Штрбац и др., а српску фразеолошку литературу обогаћују и бројни појединачни радови других аутора (Б. Николића, Ј. Кашића, М. Дешића, Р. Драгићевић и др.). Студија Д. Мршевић-Радовић Фразеолошке глаголско-именичке синтагме у савременом српскохрватском језику, те студија Н. Вуловић Српска фразеологија и религија у оквиру националне науке представљају базичну литературу везану за теоријске основе фразеологије као научне дисциплине.
Фразеологију као науку карактерише интердисциплинарни карактер, што значи да се она у својим истраживањима користи достигнућима других дисциплина, те да су приступи проучавању фразеологизама бројни и разноврсни. Проучавању фразеолошких корпуса може се прићи са различитих аспеката: лингвокултуролошког, лексиколошког, лексикографског, когнитивистичког, прагматичког, стилистичког и др., при чему истраживања могу имати и контрастивни карактер (упоређивање фразеолошке грађе двају или више језика), те могу бити спровођена из синхронијске перспективе (са аспекта једне тачке у времену – обично савремене) и дијахронијске (развојне) перспективе.
Литература:
Вуловић 2015: Наташа Вуловић, Српска фразеологија и религија, Београд: Институт за српски језик САНУ.
Вуловић 2017: Наташа Вуловић, „Употреба основних фразеолошких термина у српској (и словенској) лингвистициˮ, Словенска терминологија данас, зборник радова, (ур. П. Пипер и В. Јовановић), Београд: Српска академија наука и уметности, Институт за српски језик САНУ, 243–252.
Менац 1978: Antica Menac, „Neka pitanja u vezi sa klasifikacijom frazeologijeˮ, Filologija, br. 8, 219–226.
Мокијенко 1989: В. М. Мокиенко, Славянская фразеология, второе издание, Москва: Высшая школа.
Мршевић-Радовић 1987: Д. Мршевић-Радовић, Фразеолошке глаголско-именичке синтагме у савременом српскохрватском језику, Београд: Филолошки факултет.
Мршевић-Радовић 2010: Драгана Мршевић-Радовић, „Место фразеологије у настави српског језика”, Прилози језичком и књижевном образовању, Предавања са семинара за наставнике и професоре српског језика и књижевности, 100 година друштва, (1910–2010), Зборник 2, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 154‒161.
Петровић 1989: Владислава Петровић, Новинска фразеологија, Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада.
Станојчић и Поповић 1992: Живојин Станојчић и Љубомир Поповић, Граматика српскога језика, уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе, друго, прерађено издање, Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства Београд – Завод за издавање уџбеника Нови Сад.
Шански 1985: Н. М.Шански, Фразеология современного русского язика, 3. изд., Москва: Высшая школа.