експресивност

експресивност (лат. expressio, фр. expressif, енгл. expressive) а. у ширем смислу: особина онога што је експресивно у језику, језичка изражајност; особина језичког знака (речи, израза, реченице) која подразумева сликовитост, емоционалну обојеност, изражавање евалутивног значења. Термини експресивност и експресиван употребљавају се у семантици у склопу класификације значења, где експресивно значење израза означава како његову емоционалну садржину тако и стилске карактеристике, које има на основу индивидуалне креативности пошиљаоца поруке (нпр. говорника или писца у књижевноуметничком стилу), а оличено је у употреби експресива као лексичко-семантичких односно експресема као стилистичких јединица. б. у ужем смислу, у лексикологији и лексичкој семантици, е. представља компоненту конотативног значења номинативних јединица – експресива, који чине засебан слој лексичког фонда сваког језика. У руској традиционалној семантици, на коју се ослањају и тумачења овог појма у србистици, о експресивности се говори као о лексичко-семантичкој појави која је у блиској вези са конотативним значењем и стилском маркираношћу лексике. Експресивна употреба лексеме је оријентисана на изражавање субјективних аспеката реалног света, тј. стварности пропуштене кроз призму човекове субјективне перцепције. Експресиви се дефинишу као лексичке јединице секундарне номинације, које стоје у синонимском односу са стилски неутралним лексемама у делу појмовног садржаја, при чему је маркиран члан синонимског пара увек информативно богатији од неутралног средства номинације, носећи у себи конотативну семантичку компоненту (нпр. украсти здипити, умрети цапнути и сл.). Најопштије говорећи, експресивност лексеме може се одредити као њена појачана изражајност, која се манифестује или кроз необичну фонетско-морфолошку структуру или кроз присуство специфичних конотативних компонената у семантичкој структури. С тим у вези, неки аутори разликују јединице инхерентне експресивности, с једне стране, код којих се експресивно значење остварује различитим типовима афиксалне деривације или модификацијом лексеме на фонетском плану од јединица адхерентне експресивности, с друге стране, чија је афективност производ семантичке деривације, тј. промена у значењу лексеме индукованих трансформацијама компонената њене семантичке структуре (обично метафором и метонимијом). Експресиви носе информацију о томе у којој је мери, односно степену одређена особина присутна у неком предмету или појави, при чему се тај интензитет оцењује као одступање од нормалне/уобичајене мере. Експресивни ефекат лексема остварује се тако што се денотативни део значења (в. денотат) допуњује емотивно-аксиолошким односом субјекта именовања према стварности, који се на плану исказа одражава употребом стилски маркираних лексичких средстава. Јединице експресивне номинације, уз дескриптивно и евалутивно значење, у својој семантичкој структури садрже и емоционалну компоненту, која носи информацију о емотивном односу говорног лица према означеном појму који именује. Даље, експресивност номинативних јединица почива на компоненти оцене у семантичкој структури експресива услед чега лексеме овог типа представљају аксиолошка, евалутивна средства номинације – посреди је, дакле, посебан тип номинационих средстава која имају емотивно-квалификативну функцију. Такође, о експресивности лексичких јединица може се говорити и са прагматичког аспекта, са становишта теорије говорних чинова, где експресиви, на комуникативном плану, имају илокутивну функцију, која се огледа у томе да субјекат именовања изражава оцену својстава предмета именовања, али на начин који експлицира његов субјективни емотивни доживљај тих својстава и унутрашња осећања која она побуђују, те циљ номинације јесте да делује на адресата и постигне одређени ефекат, тј. успостави одређени систем вредности. Коначно, е. као лексичко-семантичка појава завређује пажњу и са стилског аспекта, где је у фокусу употребна вредност ових јединица, тј. чињеница да се сâм избор експресивног средства номинације на стилском плану реализује као одређени функционалностилски маркер. Исп. експресивна функција; експресив; конотација; лексичко значење; семантичка компонента (сема).

Литература:
О. С. Ахманова, Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедияˮ, 1966.
Гортан-Премк, Даринка, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Дешић, Милорад, „Експресивна лексика у српскохрватском језикуˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане 11/2, 1982, 71–85.
Кузнецова, Э. В., Лексикология русского языка, Москва: Издательство „Высшая школаˮ, 1989.
Ристић, Стана, Експресивна лексика у српском језику, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2004.
Телия, В. Н., Коннотативный аспект семантики номинативных единиц, Москва: Наука, 1986.
Kristal, Dejvid, Kembrička enciklopedija jezika, Beograd: Nolit, 1987.
Crystal, David, A Dictionary of Linguistics and Phonetics, Sixth edition, USA: Blackwell Publishing, 2008.
Prćić, Tvrtko, Semantika i pragmatika reči, Sremski KarlovciNovi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1997.