десигнат (лат. dēsignātum, dēsignātus ‘обележен’ партицип перфекта пасива глагола dēsigno 1. sg., dēsignāre ‘маркирати, означавати, одређивати, именовати’) у савременим лексиколошким теоријама представља компоненту лексичког значења, тачније део предметно-појмовне макрокомпоненте (уз денотат, денотацију), у опозицији према конотацији; сигнификат; „означено” као елемент језичког знака у Де Сосировој семиотичкој теорији. Десигнација се у лексикологији уобичајено интерпретира као однос између језика и мишљења, диференцирајући се тако у односу на денотацију, која подразумева однос између језика и стварности. За разлику од денотата, који се схвата као представа о појавама и предметима, десигнат чини појам, ноција, ментална репрезентација о њима у човековој свести. Према неким лексиколозима (Д. Гортан Премк), десигнат се може одредити и као колективно схватање денотата, тачније као спона посредством које се успоставља и трансформише однос денотације и референције код свих лексема из општег лексичког фонда. Диференцијација десигната и денотата постиже се увиђањем разлике између појма, с једне, и представе о том појму, с друге стране, при чему се подразумева да је десигнативна, појмовна компонента значења сачињена од мањег броја обележја у односу на денотативну компоненту. Посреди су критеријска обележја која чине суштину појма – његов десигнат. На пример, десигнат лексеме столица чини ʼравна површина намењена за седење (обично) једне особеʼ; то су довољна/неопходна обележја која предмет, у овом случају комад намештаја, мора испунити да би био назван столицом. Појмовно одређење столице у свести говорника сваког језика, тј. десигнат лексеме столица своди се на ова критеријска обележја, док је ирелевантно да ли је она дрвена, метална или пластична; колико има ногу; постоји ли наслон и сл. Величина, изглед, боја, материјал од којег је седиште сачињено не улазе у састав десигната, основног појма о столици већ чине део денотата – представе о конкретној столици у човековој свести. Десигнати лексема су заједнички говорницима свих језика и омогућавају превођење, као и споразумевање међу припадницима различитих, веома удаљених култура. За разлику од денотата, у којима се манифестује стварно људско искуство и околности у којима говорници живе, десигнат је апстрактнији, представља базични појам о неком предмету или појави и заједнички је за све људе, како говорнике европских тако и говорнике језика аустралијских доморадачких племена. Исп. лексичко значење, денотат, конотација.
Литература:
Ахманова, О. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедияˮ, 1966.
Гортан-Премк, Даринка, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Zgusta, Ladislav, Priručnik leksikografije, prevod i predgovor Danko Šipka, Sarajevo: Svjetlost, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1991.
Клајн, Иван, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј 2012
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska, 2006.