денотат (лат. dēnotātus ‘означен, обележен’ партицип перфекта пасива глагола dēnotō 1. sg., dēnotāre ‘означавати, маркирати, обележавати’) у савременим лексиколошким теоријама (са референтом) представља компоненту лексичког значења, као део предметно-појмовне макрокомпоненте (уз десигнат/сигнификат), у опозицији према конотацији. Денотативно значење одражава однос између језика и стварности. Денотат је појам на који се односи номинација једне лексеме уопште и у свести говорника одређеног језика јавља се у виду представе, тј. уопштеног обрасца предметâ или појавâ из стварности. Према мањем броју семантичара, денотативно значење је еквивалентно референцијалном, док већина лингвиста диференцира денотат од референта. У српској лексикологији уобичајено је да се д. интерпретира као уопштени образац неколико једнородних предмета, тј. као представа типичног предмета који припада одређеној темaтској групи, док се референтом сматра конкретан предмет на који се односи лексема у говору. Другим речима, д. репрезентује однос између лексеме и класе предмета/појава на коју се она односи, а референт представља релацију између лексеме и конкретног предмета. Одатле следи да д. припада лексеми независно од њене употребе у контексту, док се референцијално значење реализује у контексту и мења у зависности од њега. Неке лексеме имају примарну денотацију – означавају предмете и појаве који реално постоје, док је за неке карактеристична секундардна денотација – означавају у реалности непостојеће предмете и појаве, који могу бити фиктивни (вила), теоријски (Хигсов бозон) или апстрактни (љубав). Денотати се могу разликовати од језика до језика, што проистиче из различитог начина на који се у различитим срединама, културама и сл. парцелише и категоризује стварност. Последица тога што границе денотата нису оштро дефинисане може се осетити у превођењу лексеме с једног језика на други, односно у проналажењу еквивалената при именовању одређеног појма у двама језицима. Стога је неопходно да постоји тзв., фокална денотација (заједничко језгро, појмовни елементи које чине представу), док се преводни еквивалентни могу разликовати у погледу тоталне денотације. Денотати нису увек прецизно одређени ни у оквиру једног језика (нпр. друг и пријатељ). Исп. лексичко значење, десигнат, сигнификат, референт, конотација.
Литература:
Гортан-Премк, Даринка, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Prćić, Tvrtko, Semantika i pragmatika reči, Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1997.
Kristal, Dejvid, Kembrička enciklopedija jezika, Beograd: Nolit, 1987.
Crystal, David, A Dictionary of Linguistics and Phonetics, Sixth edition, USA: Blackwell Publishing, 2008.
Ахманова, О. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедия”, 1966.