тачка (псл. *tъčьka < *tъknǫti, према лат. punctum ‘тачка’ : pungo 1. sg., pungere ‘бости’) 1. интерпункцијски знак који се ставља на крај потврдних и одричних реченица, показујући њихову комуникативну довршеност, нпр. Данас су најавили кишу. Он није дошао на посао. Kао показатељ завршетка реченице, тачка подразумева читање опадајућом интонацијом. 2. правописни знак који се ставља иза неких скраћеница као знак скраћивања (где се назива још и скраћеничком тачком), као што су нпр. (на пример), итд. (и тако даље), бр. (број), др. (други); иза арапских бројева који имају функцију редних, нпр. долазићу сваког 1. у месецу (долазићу сваког првог у месецу) и иза римских бројева када имају функцију редних испред наслова поглавља, нпр. I. Увод. Такође, као правописни знак тачка се пише иза и римских и арапских бројева и иза слова којима се рашчлањује неки текст, као и иза наслова одељака ако се текст наставља без преласка на нови (увучени) ред (тада тачка има тзв. раздвојну функцију). Употреба тачке понекад је условљена природом, односно наменом текста; може зависти од струке или делатности (нпр. у природно-математичким наукама, лексикографији, статистици и сл.) или од међународних узуса и ортографских правила за посебне језике. Исп. правопис, правописни знаци.