Фразеологизам (од фраза < грч. φράσις [phrásis] ’говор; начин изражавања; израз’, генитив једнине φράσεως [phráseōs] + ‑изам < лат. ‑ismus < грч. -ισμός [-ismós]) релативно устаљена језичка јединица састављена од најмање две лексичке компоненте која има јединствено, целовито значење и у говору се репродукује у готовом облику; категоријалне особине фразеологизма чине и конотативност, као и експресивност, односно функција секундарне номинације у језику. Као синоним представљеном термину фразеологизам најучесталије се користи термин фразеолошка јединица, који је уклопљен у терминолошки систем српског језика (уп. синтаксичка јединица, лексичка јединица). У честој употреби је и термин фразема, који је такође у складу са устаљеним терминима за именовање јединица других језичких нивоа српског језика (нпр. фонема, морфема, лексема).
Поред особина вишелексемности (која подразумева спој од најмање две лексичке компоненте), релативне устаљености (која подразумева могућност фразеолошке варијантности) и идиоматичности (која подразумева семантичку транспозицију целе нефразеолошке базе или бар једне компоненте) – у дистинктивне особине фразеологизама убрајају се и конотативност и експресивност, као важни критеријуми помоћу којих се они диференцирају од појединих устаљених конструкција које у језику имају искључиво функцију номинације, као што су, на пример, терминолошке синтагме (Мокијенко 1989; Мршевић-Радовић 1987; Вуловић 2015).
Фразеологизми остварују у језику и номинациону и експресивну функцију, али је експресивна функција, која настаје као последица конотативности – примарна: фразеологизми нису директно усмерени на предмет означавања како би га само именовали, већ индиректно – како би изразили одређени став (емоцију, експресију) говорника према сегменту објективне реалности на који се односе (преувеличавање, одобравање, неодобравање, иронију, неверовање, изненађење, хумор и сл.) (Мршевић-Радовић 1987: 16). На пример, за именовање шкрте особе у српском језику постоји већи број фразеологизама: бројати сваку пару; дрхтати над сваким динаром; не дати/давати ни цару харача, ни богу колача; не дати/давати ни богу тамјана, и у свима њима изражен је емоционални однос говорника према означеном појму у виду неодобравања, осуде, презира.
Експресивност, која се код фразеологизама испољава као градуелна категорија, одмерава се према неутралним јединицама: на пример, према неутралној лексеми претеривати стоје експресивни фразеологизми правити од муве слона (медведа) и правити од комарца магарца. Наведени фразеологизми садрже став говорника у којем је изражено преувеличавање, те због своје хиперболичности и изразите сликовитости представљају експресиван начин да се именују појмови за које у лексичком систему већ постоји неутрална јединица (лексема претеривати).
У оквиру фразеолошког фонда, према критеријуму контотативности глобалног значења, издвајају се а) фразеологизми са позитивном обојеношћу (позитивном семантиком) (нпр. чувати (држати, пазити, гледати) [некога, нешто] као кап (мало) воде на длану; добар као хлеб) и б) фразеологизми са негативном обојеношћу (негативном семаником) (нпр. за Јудин грош продати/продавати [некога, нешто]; седети на (између) две столице), док експресивно-емоционална квалификација подразумева издвајање ироничних фразеологизама (нпр. волети се (слагати се) као пас и мачка), еуфемистичних (нпр. отићи (ићи, одлетети, вратити се, поћи) Богу на истину), пејоративних (нпр. добити ногу), презривих (нпр. солити [некоме] памет), погрдних (нпр. зачепити губицу [некоме]), вулгарних (нпр. добити шипак), шаљивих (нпр. накићен (ударен) шљивовом граном), фамилијарних (нпр. покрити се (поклопити се) ушима) итд.
Значење фразеологизама као структурно-семантички сложених језичких јединица у литератури се означава термином опште или глобално значење. У зависности од тога да ли глобално значење настаје семантичком транспозицијом целокупне базне синтагме или у процесу фразеологизације бар једна компонента не доживљава семантичку промену, већ задржава своје лексичко значење, Д. Мршевић-Радовић (1987: 14) је у српску фразеологију увела поделу на глобалне и компонентне фразеологизме. Ова класификација заснива се на учешћу компонената у формирању фразеолошког значења. Код глобалних фразеологизама постоји узајмна, односно двосмерна зависност компонената, другим речима – у процесу фразеологизације учествују све компоненте: продавати маглу →ʼобмањиватиʼ, лупати (ударати) главом о зид → ʼкајати сеʼ, бројати звезде <на небу> ʼбеспосличитиʼ; упала је (пала је) [некоме] секира (кашика) у мед → ʼдошао је изненада до велике добитиʼ. Код компонентних фразеологизама само један члан пролаз кроз процес фразеологизације, док друга компонента задржава неко од својих лексичких значења, али представља обавезни члан фразеолошке структуре: знати као Оченаш → ʼзнати сасвим доброʼ; не вредети ни пребијене (пребите, кршене, пробијене, пробите, шупље) паре ʼне вредети ништаʼ; обећавати мед и млеко ʼобећавати многоʼ (подвучене су компоненте које су задржале своје лексичко значење).
Традиционална подела фразеологизама по структури подразумева издвајање три структурна типа:
(1) предлошко-падежне конструкције: преко ноћи; испод жита; иза божијих леђа; у четири ока; иза затворених врата; од Адама и Еве;
(2) синтагме: а) именичке: вавилонске куле; Јудин пољубац; дрвени адвокат; пасја вера; мачји кашаљ; шпанска села б) придевске: мањи од макова зрна; ударен мокром чарапом; сиромашан као црквени миш; млад као роса у подне; в) глаголске: тражити длаку у јајету; млатити празну сламу; читати [некога] као књигу; чувати [некога, нешто] као зеницу ока.
(3) реченице: а) зависне реченице: откако је гавран поцрнио; кад на врби роди грожђе; кад јавор јабукама роди; док (би) длано(ом) о длан (ударио, пљеснуо и сл.); док си (би) рекао бритва (пиксла); док (оком) трепнеш; где је бог рекао лаку ноћ; б) независне реченице са незавршеном (отвореном) структуром: недостаје (фали) му (им и сл.) даска у глави; пао ми (ти и сл.) камен са срца (душе); коса ми (му, јој и сл.) се диже (јежи и др.); сишло му (јој и сл.) је срце у пете; доћи ће (дошло је и сл.) његових (твојих, њених и сл.) пет минута; не да му (ми, им и сл.) ђаво мира; врана му (ми и сл.) је мозак попила.
Када су посреди реченични фразеологизми, у науци данас превладава мишљење да фразеологизам може по облику одговарати реченици, али да је структура код таквих фразеологизама отворена, незавршена (Мршевић-Радовић 1987: 23).Отворена структура подразумева променљивост барем једног члана унутар фразеолошке реченице, односно његову зависност од ванјезичког контекста (уп. сишло му (јој, мени, Марку, Ани итд.) срце у пете).
Према пореклу, фразеологизми могу бити национални (настали у датом језику) или позајмљени из других језика и култура, посредно или непосредно. Уопштено гледано,основни извори за настанак фразеологизама јесу човеков свакодневни живот и културно и цивилизацијско наслеђе. Многи фразеологизми одликују се интернационалним карактером, а главни извори таквих фразеологизама јесу Свето писмо (Библија), код хришћанских народа (нпр. Јудин пољубац, опрати (умити) / прати руке као Пилат; забрањено воће; бацати/бацити бисере пред свиње; обећана земља; Содома и Гомора итд.) и грчка и римска митологија (нпр. Ахилова пета, Пирова победа, Сизифов посао; леп као Аполон; Пандорина кутија; бити (налазите се) између Сциле и Харибде; Гордијев чвор; Аргусове очиитд.).
Литература:
Беговић 2022: Катарина Беговић, „Фразеолошки корпус у настави српскога језикаˮ, Књижевност и језик, LXIX/1, Београд, 2022, 111–127.
Вуловић 2015: Наташа Вуловић, Српска фразеологија и религија, Београд: Институт за српски језик САНУ.
Вуловић 2017: Наташа Вуловић, „Употреба основних фразеолошких термина у српској (и словенској) лингвистициˮ, Словенска терминологија данас, зборник радова,(ур. П. Пипер и В. Јовановић), Београд: Српска академија наука и уметности, Институт за српски језик САНУ, 243–252.
Мокијенко 1989: В. М. Мокиенко, Славянская фразеология, второе издание, Москва: Высшая школа.
Мршевић-Радовић 1987: Д. Мршевић-Радовић, Фразеолошке глаголско-именичке синтагме у савременом српскохрватском језику, Београд: Филолошки факултет.