синоним (грч. συνώνυμος [synōnymos] ‘истоимен’ од σύν [sýn] ‘(заједно) са’ + -оним < ὄνῠμᾰ [ónyma] = ὄνομα [ónomа] ‘име’) у лексикологији и семантици: а. реч која са другом речју различитог облика има исто или веома блиско значење, реферише на исти појам и може је заменити у сваком контексту без промене смисла и стилске маркираности; прави, апсолутни, потпуни синоним, истозначница; б. реч која са другом речју има приближно исто значење, при чему се једнакост садржаја односи на појединачне реализације унутар њихових полисемантичких структура, а међу њима могу постојати разлике и у неком сегмнету лексичког значења (десигнацији, конотацији) или у употребним својствима; блискозначница; приближни синоним, релативни синоним. Истозначност лескема веома је ретка у језику и као примери за праве, апсолутне синониме обично се наводе стручни и научни термини односно малобројни случајеви позајмљеница и домаћих речи које функционишу у лексичком систему у синхронијском пресеку, имају исти домен употребе и не диференцирају се са аспекта територијалне раслојености (нпр. анемија – малокрвност, канцер – рак, компјутер – рачунар). Постојање апсолутних синонима поједини лингвисти сматрају прелазним ступњем тј. временски ограниченом појавом у лексикону, будући да се гомилање лексичких јединица које имају исту вредност противи принципу језичке економије и очекивано је да се временом једна од њих семантички спецификује или пак нестане из активне употребе. Неки лексиколози отуда говоре о прецесу десинонимизације односно разједначавања значења синонима. Проучаваоци који прихватају поделу синонима на једнокоренске и разнокоренске слажу се да се десинонимизација готово доследно јавља код једнокоренских синонима. Други проучаваоци сматрају да синоними морају имати различит корен а приближно исто значење, захваљујући чему се и разликују од дублета, с једне односно паронима, с друге стране. Једнокоренски синоними представљају деривате истог значења који су изведени из истог корена додавањем различитих афикса (нпр. гледалац – гледатељ, спасилац – спаситељ), при чему се изведенице овог типа неретко десинонимизују у смеру специјализације значења једног парњака. Једнокоренски синоними у литератури се називају још творбеним или граматичким синонимима. Уобичајенији од истозначница у лексичком систему јесу случајеви семантичке једнакости који почивају на блискозначности лексема, при чему међу лингвистима не постоји усаглашено мишљење о томе које критеријуме треба да испуњавају речи да би се могле сматрати блискозначним синонимима, а не постоји ни терминолошка уједначеност приликом употребе овог термина. Неки проучаваоци сматрају да блискозначнице уопште не треба третирати као синониме будући да синонимност двеју лексема подразумева истост њихових значења; пошто се блискозначнице дефинишу и као неправи синоними, имплицира се нелогичност, јер се не може говорити о „неправој истостиˮ значења. Већина проучавалаца, ипак, прихвата поделу синонима на истозначнице (нпр. домовина – отаџбина, рећи – казати) и блискозначнице (кућа – дом, говорити – приповедати). Са аспекта компоненцијалне анализе, сличност значења синонима почива на идентичности архисема и једнакости већине сема нижег ранга, при чему им се у семској структури разликује једна сема или мањи број њих. Бројност семантичких компонената у структури лексичког значења које су заједничке двема лексемама резултује њиховом већом семантичком блискошћу. С тим у вези, лексиколози говоре о поклапању критеријских обележја десигната, које је неопходно да би се лексеме могле назвати синонимима. На пример, глаголске лексеме говорити, приповедати, казивати, причати, брбљати, торокати, лупати, лупетати, наглабати, блебетати и др. у српском језику могу се сматрати блискозначницама, јер им се поклапа критријско обележје десигната – имају заједничку архисему (’служити се говором за изражавање мисли; изговарати речи’), иако међу њима постоје разлике у свим сегментима лексичког значења: десигнацији (приповедати обично подразумева дуже говорење, причање приче о разним догађајима, збивањима, њиховим актерима и сл.), конотацији (блебетати и брбљати подразумевају прекомерно говорење о свему и свачему, а лупетати реферише и на садржај онога што је изречено – говорити глупости, бесмислице; говорити којешта); опсегу полисемантичке структуре (лупати и лупетати примарно подразумевају ударање а тек секундарно, метафорички развијају значење синонимно глаголу говорити), домену примене (говорити, причати су стилски неутрални, док су торокати, лупетати експресивни, резервисани за разговорну, колоквијалну комуникацију и имају нијансу пејоративности). При утврђивању да ли су две речи синоними, односно при одређивању степена блискости међу њима, важно је имати у виду и проблем вишезначности, тј. сложеност полисемантичких структура тих речи. У синонимском односу могу стајати сва значења двеју лексема или само нека од њих, услед чега разликујемо тоталне синониме од парцијалних. Тотални синоними нису уобичајена појава у лексичком систему и овај тип односа углавном је карактеристичан за лексеме неразвијене полисемантичке струтуре – монозначне или оне са малим бројем реализација (нпр. стомак – трбух, цар – император). Парцијални синоними далеко су уобичајенији у лексикону и подразумевају истозначност делова полисемантичких структура двеју лексема, односно подударност већег броја њихових значења – нпр. кућа и дом су синоними у значењима ’место становања’; ’огњиште’; ’породица, породична заједница’ и др., али само лексема кућа реализује се у значењу ’кућне потрепштине, покућство’ (Понела је са собом на пут целу кућу), док само лексема дом функционише као политички термин да означи једно од тела у држави из којих се састоји народна скупштина (Горњи и доњи дом нису изгласали измене закона). Код синонимских односа који се успостављају међу појединачним семантичким реализацијама лексема разликују се прави (типични) синоними од неправих (контекстуалних) синонима. Са аспекта односа синонимије и полисемије, прави синоними су примарне семантичке реализације двеју лексема, које функционишу као речи истог значења и изван контекста (нпр. рећи – казати), док се неправим синонимима сматрају или примарна реализација једне и нека од секундарних реализација друге лексеме (нпр. живот – глава, у контексту Изгубио је живот у саобраћајној несрећи – Изгубио је главу у саобраћајној несрећи) или секундарне реализације двеју лексема (нпр. зооними гуска – ћурка у значењима ’глупа, непромишљена женска особа’). Неправи синоними независно од контекста нису лексеме истог значења и отуда се у литератури називају још и контекстуалним синонимима. За сличне примере у литератури се среће и термин квазисиноними, при чему се обично подразумевају различите врсте речи које развијају исто значење искључиво у одређеном контексту (нпр. придев глуп и именица ћурка у примерима Душица је глупа – Душица је ћурка). Имајући овакве случајеве у виду, лексиколози као један од услова за успостављање синонимског односа међу речима истичу њихову припадност истој граматичкој врсти. Лексиколози, коначно, утврђују и начине на које у језику настају синоними, међу којима се издвајају: 1) експресивна лексика као извориште блискозначница (нпр. говорити/причати – блебетати, брбљати, блејати, лупетати, лапрдати, млети, наглабади, нагваждати, торокати, чантрати; 2) творба речи као извориште лексема сличног значења (нпр. читалац – читатељ – читач; показати – указати); 3) полисемија тј. механизми настајања секундарних значења као извориште контекстуалних, неправих синонима (глупача – ћурка; несташан – ђаво); 4) међујезичко позајмљивање (компјутер – рачунар; акценат – нагласак); 5) раслојавање лексике на временском, територијалном и социјалном плану као извориште речи истог или сличног значења (синоними међу архаизмима: писменица – граматика; дијалектизмима: пенџер – прозор; и жаргонизмима: ћале – отац). Осим парова синонима, у лексичком систему јављају се и синонимски низови. Низ синонима сачињен је од више лексема сличног значења међу којима је једна обично семантички неутрална – преко ње могу се дефинисати остали чланови низа и та лексема зове се доминанта. Нпр. лексеме столица, фотеља, наслоњача, хоклица итд. чине један синонимски низ, чија је доминанта лексема столица, јер се све остале дефинишу као нека врста столице. Постоје и синонимски низови који не поседују доминанту, тј. низови чији су сви чланови равноправни: нпр. запазити – приметити – уочити.
Литература:
Апресян, Юрий Д., Лексическая семантика: Синонимические средства языка (2-е изд.), Изабраные труды, том I. Москва: Школа „Языки русской культуры”, Издательская фирма „Восточная литература”, 1995.
Ахманова, О. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедияˮ, 1966.
Гортан-Премк, Даринка, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Клајн, Иван, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј, 2012.
Матијашевић, Јелка, „О синонимији и синонимима” у: Драго Ћупић (ур.), Лексикографија и лексикологија, зборник реферата, Београд – Нови Сад: Српска академија наука и уметности – Одељење језика и књижевности, Институт за српски језик – Институт за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду – Матица српска – Филолошки факултет у Београду, Одсек за јужнословенске језике и општу лингвистику, 1982, 115–130.
Tafra, Branka, „Sinonimija” у: Драго Ћупић (ур.), Лексикографија и лексикологија, зборник реферата, Београд – Нови Сад: Српска академија наука и уметности – Одељење језика и књижевности, Институт за српски језик – Институт за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду – Матица српска – Филолошки факултет у Београду, Одсек за јужнословенске језике и општу лингвистику, 1982, 297–300.
Tafra, Branka, Od riječi do riječnika, Zagreb: Školska knjiga, 2005.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska, 2006.