синестезија (грч. συναίσϑησις [synaísthēsis] ‘удружено осећање, перцепција’ од σύν [sýn] ‘(заједно) са’ + αἴσθησις [aísthēsis] ‘осећање’; фр. synesthésie, енгл. synaesthesia) 1. у лексикологији: један од механизама полисемије, који поједини истраживачи третирају као тип лексичке метафоре, а подразумева семантичке трансформације индуковане метафоричким повезивањем доживљаја различитих чула. Захваљујући синестезији се, на пример, мирис (који доживљавамо чулом мириса) може одредити као сладак или оштар, при чему се мирис у оваквим синтагматским спојевима описује одредбама из домена чула укуса, односно чула додира. Истраживања показују да се придеви којима је примарно карактерисан додир у језику могу метафорички трансформисати од додира ка укусу, бојама или звуку, па можемо рећи да јело има оштар укус, да на некој слици доминирају оштре боје, да је публика уживала у меким тоновима виолине или да сестра има нежан и топао глас. Исто тако, придеви које се обично користе за квалификацију просторних димензија и односа, метафорички се употребљавају да одреде именице којима се означава укус или звук. На таквим семантичким трансформацијама почивају спојеви типа пун укус (о неком јелу, пићу) или дубок звук (о звучном утиску при слушању неког инструмента). Лексеме за боју могу се каткад секундарно односити на звук, па се говори о мрачној музици (према енглеској синтагми dark music). Лексиколози указују на чињеницу да је некада тешко утврдити да ли се придевом заиста одређује основно значење именице која припада перцептивној сфери другог чула и с тим у вези постављају питање граница синестезије. Несумњиви су примери топао глас и оштар задах, у којима се придевима из сфере додира одређује именица из сфере звука, односно мириса. Међутим, у примеру као што је бучна улица могуће је проблематизовати постојање синестетског повезивања различитих чулних утисака: да ли се придевом бучан уопште одређује именица из сфере чула вида или је, вероватније, посреди метонимијска употреба именице улица, при чему се под бучном улицом заправо истиче да је бучан саобраћај на улици или да су бучни људи који улицом пролазе. Овакве примере, у којима је именица употребљена у свом секундарном значењу, српски лексиколози (Р. Драгићевић) не сматрају синестезијом. Има придева код којих није сасвим јасно да ли су употребљени синестетички или у свом основном значењу. На пример, глатка или свиленкаста коса може бити таква на изглед, али и на додир. Придев јарки може се односити на именице из домена чула вида и тада значи сјајан, блештав (јарка светлост, јарка месечина), али може значити и топао, ужарен. Истраживања показују да се синестетички преноси углавном врше у једном смеру, односно, доминантно у једном смеру, иако је у неким случајевима могуће навести и примере за супротан смер. Тако је на пример доминантан смер звук→додир (оштар глас, нежни/топли тонови, благ звук), али синтагма тиха ватра (у којој је реч о температури) пример је за супротан смер, тј. смер додир→звук. Синестетичким значењима пажња се посвећује и у лексикографији. Придевом бледуњав, према Речнику САНУ, може се одредити именица из домена чула вида (бледуњаво лице), из домена чула слуха (бледуњаве ноте), а у ређим случајевима чак и из домена чула мириса (бледуњав (=слабашан) мирис). Неки придеви су толико склони синестезији да се у речнику уводи посебна тачка у којој се обрађују њихова синестетичка значења. Тако је у Речнику САНУ обрађен придев благ, где се у једној тачки дају објашњења придевског значења по утисцима на човекова чула: примерима блага зелена боја, блага месечина, блага светлост, благ сјај илуструје се трансфер вид→додир. Примере за пренос звук→додир представљају благ звекет и благи звуци, а за укус→додир синтагме благо кисело млеко и блага ракија. Поређењем резултата студија о синестетичким изразима који се користе у српском, енглеском, немачком и италијанском долази се до закључка да је синестезија универзалан механизам, који у разним језицима функционише на сличан начин. 2. у теорији књижевности, стилистици, поетици: стилска фигура, врста метафоре која се заснива на неуобичајеним, неочекиваним лексичким спојевима у циљу онеобичавања исказа и постизања живописног излагања, јединственост књижевноуметничког стила. Посреди је стилски онеобичен опис чулне перцепције у којем се доживљаји једног чула изражавају категоријама другом чула, односно лексема којом се означава појам у вези са једним чулом доводи се у синтагматски спој са лексемом којом се одређује појам из сфере другог чула. Термин је у теорију књижевности уведен у XIX веку, када синестезија постаје продуктивно стилско средство у поезији симболизма Шарла Бодлера, Артура Рембоа.
Литература:
Гортан-Премк, Даринка, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Popović, Tanja, Rečnik književnih termina, Beograd: Logos Art, 2010.