синегдоха (грч. συνεκδοχή [synekdochḗ]) 1. у традиционалној лексикологији и семантици један од три уобичајена лексичка механизма (уз метафору и метонимију), који подразумева пренос имена с једног појма на други на основу логичке везе део–целина. Лексемом која означава део може се именовати целина којој тај део припада или обрнуто и ређе – лексемом којом се означава целина могуће је назвати један њен интегрални део. 2. у реторици и стилистици, стилско-изражајно средство, фигура код које се лексемом која означава део именује целина или обрнуто ради постизања нарочитог ефекта у књижевноуметничком изразу. Поједини лингвисти синегдоху не сматрају засебним механизмом полисемије, већ је третирају само као врсту метонимије, будући да је веза међу денотатима супститутивних лексема у оба случаја егзистенцијална, тј. посреди је нека врста близине, суседности. Тако је махом у радовима когнитивиста, који често уопште и не помињу синегдоху, али под примерима за метонимију наводе и оне утемељене на појмовној вези део–целина (нпр. Барселона, Лејкоф, Кевечеш). У србистици пак истраживачи (Д. Гортан Премк, М. Ковачевића, Р. Драгићевић) наводе убедљиве аргументе, који говоре у прилог издвајању синегдохе као посебног лексичког механизма. М. Ковачевић истиче да, за разлику од метонимије где близина подразумева искључивање („однос ексклузијеˮ) денотираних предмета и појава, које постоје самостално, оделито, у синегдохској транспозицији однос суседности или близине увек подразумева укључивање, инклузију, што имплицира повезаност двеју ствари у једну целину. Специфичност синегдохе као механизма огледа се и на нивоу компоненцијалне анализе. У семској структури лексеме код које постоји синегдохски тип трансформације значења долази до мутације и измене архисеме (губљењем партитивне семантике или каквим другим семантичким ширењем/сужавањем), као и до десемантизације осталих компонената основног значења (оне постају имплицитне), односно до развијања нових диференцијалних, иденификационих сема. Лексема лице примарно означава ’предњу страну / део главе главе код човека’, а посредством синегдохе у полисемантичкој структури реализује се значење ’човек, људска јединка, особа, личност’. У транспозицији сихегдохског типа део→целина мења се архисема основног значења (’део главе’), а диференцијална сема која има партитивну семантику постаје архисема новог значења (’код човека’ / ’човек ’). Отуда је могућа семантичка трансформација и пренос номинације са назива за део на целину репрезентоване примерима: Деца ујутру умивају лице; Медицинска сестра је у реду за вађење крви пребројала десетак лица. С друге стране, синегдохска транспозиција по моделу целина→део разликује се по статусу семантичких компонената основног значења, што долази до изражаја у полисемнатичкој структури лексеме пиле, чије је примарно значење ’младунче кокошке које даје месо’, а секундарно, посредством синегдохе реализује значење ’пилеће месо, пилетина’. При преносу целина→део (пиле → месо од пилета) долази до другачије прерасподеле сема, при чему архисема основног значења постаје једна од сема синегдохског значења, док диференцијална сема основног значења у синегдохској семантичкој реализацији мења функцију и добија статус архисеме. Нпр. Пиле се излегло из јајета. → Загрцнуо се сувим, препеченим пилетом. За разлику од синегдохе део→целина, при којој се семе основног семантичког садржаја не актуализују у новом значењу (осим оне партитивне, која постаје архисема), код преноса типа целина→део, све семе примарног значења задржавају се у структури синегдохске реализације, при чему архисема основног значења постаје само једна од интегралних сема, а нека диференцијална сема из структуре основног значења постаје архисема новог, синегдохски индукованог. Поједини истраживачи диференцирају синегдоху од метонимије и имајући у виду чињеницу да синегдоха није регуларна полисемија, будући да захвата појединачне лексеме, а не све лексеме унутар неке лексичко семантичке групе (какав је случај са метонимијским трансформацијама). I. Пренос имена с једног појма на други по моделу део→целина представља најуобичајенији тип синегдохе у лексичком систему и постоји неколико његових подтипова: 1) део тела човека или животиње → човек или животиња (За столом је седео човек седе главе → За столом је седела глава породице; Ништа није могло промаћи мајчином будном оку → Ништа није могло промаћи мајци); 2) део предмета → предмет у целости, тј. употреба назива за део неког објекта да се означи цео објекат (Дошао је на четири точка → Дошао је аутомобилом; Недостаје им кућни праг → Недостаје им кућа); 3) назив намирнице или пића → храна или пиће уопште (Он доноси хлеб на сто породици → Он зарађује за храну; Претерује с ракијом → Претерује с алкохолом уопште). Код трећег подтипа синегдохе део→целина пренос номинације се реализује захваљујући постојању односа хипонимије, при чему се ужи појам (хипоним) употребљава да означи шири појам (хипероним). 4) У литератури се као посебан тип синегдохског преноса на релацији део→целина наводи тип граматичке синегдохе једнина→множина, који се у односу на претходне разликује по томе што се не заснива превасходно на лексичкој семантици. Трансформација је у овом случају индукована семантичким опсегом који покрива граматичка категорија броја, те се код овог модела синегдохе обликом једнине означава множина датог појма (Не трпи Србин неправду → Не трпе Срби неправду; Сељак не би никад напустио своју замљу → Сељаци не би никад напустили своју земљу). 5) Последњи подтип синегдохског преноса у оквиру модела део→ целина представља тзв. „синегдоха врсте” (М. Ковачевић), код које се сингуларним обликом именице, тј. називом биљне или животињске јединке именују сви примерци дате врсте (Орао је грабљивица → Орлови су грабљивице; На часу биологије говорили смо о станишту и исхрани вука (= вукова)). Оваква могућност трансформације примењена је у зоолошкој и фитонимској класификацији и таксономији у свим језицима. II. Други тип синегдохе, тј. пренос номинације по моделу целина→део није тако уобичајен у лексичком систему, а остварује се у следећим подтиповима: 1) назив животиње → део те животиње – месо, крзно и сл. (Носила је лисицу око врата → Носила је крзно од лисице око врата; Јело се прасе за Ускрс → Јела се прасетина за Ускрс); 2) назив биљке → плод, цвет те биљке (Јели су јабуке и крушке (= плодове јабуке и крушке); Мирисао је љиљан у вази (= цвет љиљана)); 3) име групе људи → појединац, човек из те групе (мафија ’организована разбојничка, криминална, лоповска и сл. организација, дружина, група’ → ’момак на лошем гласу; мафијаш, криминалац’: Он је био мафија и завршио је у затвору; војска ’сви војници, целокупна војна сила једне државе’ → ’војник’: Стој, војско, не дај се!); лексиколози истичу да је овај трећи подтип синегдохске трансформације редак и да се обично остварује у спецфичној семантичкој позицији, уз реализацију експресивног значења. 4) Подтип граматичке синегдохе остварује се и у оквиру типа целина→део и подразумева пренос имена једног појма на други по моделу множина→једнина (Престрављени од праска, голубови су се винули у висине (= у виисину)). Синегдоха, као и метонимија, било лексичка, било поетска, почива на елиптирању именичке синтагме, при чему се код синегдоха по моделу део→целина редукује синтагма квалитативног значења, док је код синегдохског преноса типа целина→део посреди елиптирање посесивне синтагме.
Литература:
Ахманова, О. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедияˮ, 1966.
Гортан-Премк, Даринка, „Метафора, метонимија и синегдоха у језику и стилу”, Научни састанак слависта у Вукове дане 23/2, Београд: Филолошки факултет, 1995, 61–70.
Гортан-Премк, Даринка, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Клајн, Иван, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј, 2012.
Ковачевић, Милош, „Метонимија и синегдохаˮ, Српски језик, IV/1–2, 171–203, 1999.
Popović, Tanja, Rečnik književnih termina, Beograd: Logos Art, 2010.
Rasulić, Katarina, „Aspekti metonimije u jeziku i mišljenjuˮ, THEORIA, 3, 49‒70, 2010.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska, 2006.