метонимија (грч. μετωνυμία [metōnymía] ‘замена имена’, лат. metonymia, енгл. metonymy) 1. лексички механизам полисемије који подразумева номинацију неког појма А лексемом којом се именује други појам Б, на основу неке логичке, егзистенцијалне везе односно блискости која постоји међу њима (узрок и последица, лице и оруђе које оно користи, предмет и његов садржај, простор и људи у/на том простору итд.). За разлику од метафоре, код које се пренос имена једног појма на други остварује на основу сличности или аналогије (дакле, заједничких семантичких компонената лексичког знака), код метонимије основ преношења не лежи у значењској повезаности двеју лексема већ у подударности њихових денотата. Да би се остварио метонимијски пренос, неопходно је да постоји логичка веза двају денотата, оличена у њиховом спољашњем односу близине, суседства, додиривања. Лексиколози објашњавају да извориште метонимијских трансформација чини архисема, као најзначајнија семантичка компонента тј. елемент семантичког садржаја једне лексеме, који носи апстрактну информацију о њеној категоријалној вредности. Будући да све лексеме унутар једне лексичко-семантичке групе имају заједничку архисему, метонимијска трансформација се на исти начин реализује код свих лексема те групе, што метонимију чини системском лексичком појавом односно типом регуларне полисемије. Типологија метонимијских преноса у литератури је извршена на основу типа логичке везе између двају денотата на које се односе лексеме, при чему је издвојено пет најопштијих типова метонимијске транспозиције, с обзиром на природу логичке везе која постоји између предмета и појава који подлежу метонимији. Та логичка веза може бити: 1. просторна, 2. временска, 3. узрочно-последична, 4. посесивна, 5. партититвна, а сваки од ових пет општих типова метонимије може се класификовати на велики број подтипова, спецификацијом сваког од наведених логичких односа. Нпр. просторна метонимија подразумева транспозиције типа ’насељено место → становници тог места’ (Град спава = Становници града спавају); ’назив установе, организације, и сл. → људи који су запослени у тој установи, организацији и сл. (Народна скупштина је донела одлуку о повлачењу закона = Посланици Народне скупштине су донели одлуку о повлачењу закона) и др.; временску метонимију репрезентује пренос типа ’назив нечега што је карактеристично за одређени период времена → тај временски период’ (Била му је верна до гроба = Била му је верна до смрти); каузална метонимија подразумева да се последица именује лексемом којом се назива узрок и обрнуто (Пробудила ме комшијина бушилица → Пробудила ме бука изазвана бушењем); посесивна метонимија подразумева однос припадности између двају денотата, оличен у транспозицији типа ’име аутора → дело/дела тог аутора’ (Читам Његоша → Читам Његошева дела); партитивна метонимија подразумева да лексема са метонимијским значењем стоји у односу партитивности према лексеми коју замењује, што је репрезентовано транспозицијом ’посуда → количина материје која стаје у ту посуду’ (Напио се од двеју чашица → Напио се од алкохолног пића из двеју чашица). Осим именица, и друге врсте речи подлежу метонимијским трансформацијама индукованим логичком везом између појмова, што нарочито долази до изражаја код транзитивних глагола: нпр. копати земљу – копати руду; закопчати дугме – закопчати дете и сл. Компоненцијална анализа лексема које ступају у однос метонимије показује да при метонимијском преносу долази до мутације архисеме односно до трансформације архисеме полазног семантичког садржаја, која у новој, метонимијској реализацији губи свој статус и постаје диференцијална сема. Притом, значење индуковано метонимијом добија нову архисему (због чега је метонимијска реализација увек богатија од примарне за једну семантичку компоненту), а семе из полазног садржаја и у секундарном задржавају своју значењску вредност или се, ређе, десемантизују. 2. стил. стилска фигура, стилско-изражајно средство које подразумева онеобичавање израза у књижевноуметничком стилу употребом једног лексичког знака, као назива одређеног предмета или појаве, приликом номинације неког другог појма, који је са претходним у каквој логичкој вези („Кад устане кука и мотика | Биће Турком по Медији мука” → сељаци; „Две се у мени побише силе | мозак и срце, памет и сласт” → разум и осећања). 3. у когнитивној лингвистици: уз метафору, један од основних појмовно-значењских механизама који структурирају језик и мишљење и омогућавају организацију човековог појмовног система. Метонимија је когнитивни процес који омогућава концептуализацију стварности, те у којем један концептуални ентитет (изворни) омогућава менталну везу са другим концептуалним ентитетом (циљним) унутар истог домена или идеализованог когнитивног модела. У оквиру овог приступа сматра се да су и лексичка и стилска метонимија, као и друге њене језичке манифестације, производ сазнајне функције метонимије, те отуда и терминолошка синтагма појмовна метонимија. Когнитивисти, дакле, сматрају да метонимијски концепти не структурирају само језик, већ и човеково мишљење, расуђивање, а и деловање. У оквиру овог приступа, превасходно у англосаксонској лингвистици (Лејкоф и Џонсон, Тејлор, Херертс, Кевечеш и Раден, Ланакер и др.) интересовање се проширује са лексичке метонимије на друге језичке нивое, а проучаваоци посебно истичу улогу метонимије као појмовног механизма у чулној перцепцији, прототипској категоризацији, асоцијативном повезивању, поимању целине на основу дела и обрнуто итд. У домену граматике, когнитивисти указују да метонимија мотивише појаве попут партикуларизације и плурализације небројивих и властитих именица (нпр. Попио је две ракије; Он је нови Шумахер), алтернације елемената у конструкцији с транзитивним глаголом (нпр. Тањир се разбио), а пажњу посвећују и прагматичким својствима метонимије (нпр. имплицитне пропозиције: А. Чиме сте дошли? Б. Наишао је аутобус. → Дошли смо аутобусом; илокуциона вредност индиректних говорних чинова: Да ли би могао да затвориш врата? → Затвори врата! и др.). Семантички однос део–целина, који се у реторици и лексикологији, лексичкој семантици третира као синегдоха, дакле, засебна фигура односно механизам полисемије, у когнитивној лингвистици сматра се подврстом метонимије.
Литература:
Barcelona, Antonio, Metaphor and Metonymy at the Crossroads. Berlin/New York: Mouton de Gruyter, 2000.
Гортан-Премк, Даринка, „Метафора, метонимија и синегдоха у језику и стилу”, Научни састанак слависта у Вукове дане 23/2, Београд: Филолошки факултет, 1995, 61–70.
Гортан-Премк, Даринка, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Живковић, Драгиша, Речник књижевних термина, Београд: Нолит, 1992.
Ивић, Милка, „O регуларној полисемији у лексиколoшкој теорији и лексикографској пракси”, Лексикографија и лексикологија, Београд – Нови Сад, 1982, 77–81.
Kövecses, Zoltan, Günter Radden, Metonymy: Developing a cognitive linguistic view. Cognitive Linguistics, 9–1, 1998, 37–77.
Клајн, Иван, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј 2012.
Ковачевић, Милош „Метонимија и синегдохаˮ, Српски језик, IV/1–2, 1999, 171–203.
Lakoff, George, Women, Fire, and Dangerous Things: What Categories Reveal about the Mind. Chicago and London: The University of Chicago Press, 1987.
Panther, K.-U. and L. Thornburg, Metonymy. In: The Oxford Handbook of Cognitive Linguistics (Geeraerts, D. and H. Cuyckens, eds.), Oxford: Oxford Unversity Press, 2007, 236–263.
Popović, Tanja, Rečnik književnih termina, Beograd: Logos Art, 2010.
Rasulić, Katarina, „Aspekti metonimije u jeziku i mišljenjuˮ, THEORIA, 3, 2010, 49‒70.