метафтонимија (енгл. metaphtonymy, терминолошка сливеница настала спајањем назива метафора и метонимија: metaphor + metonymy) у когнитивнолингвистичком приступу: когнитивни механизам који подразумева удружено деловање, међуоднос појмовне метафоре и појмовне метонимије. Термин је у науку о језику увео Луис Хосенс (Goossens 1990), који је, бавећи се односом метафоре и метонимије у процесу појмовне интеграције и концептуализације, указао да постоји 4 врсте метафтонимијског односа: 1. метафора која проистиче из метонимије, 2. метафора интегрисана унутар метонимије, 3. деметонимизација унутар метафоре и 4. метонимија унутар метафоре. На основу примера које је анализирао, Хосенс закључује да су прва два типа реализације метафтонимије чешћа, што објашњава чињеницом да када се метафора интегрише у метонимију – она остаје метафора, а израз је у суштини метонимијски мотивисан, док у случајевима када је метафора убачена унутар метонимије, она „метафорише” цео израз, при чему мање долази до изражаја његова метонимијска мотивација. Међу когнитивним лингвистима није доследно прихваћен термин метафтонимија, али проучаваоци су углавном сагласни у погледу тога да постоје бројни случајеви здруженог деловања метафоре и метонимије. Тако једна струја когнитивних лингвиста, уместо о метафтонимији, говори о појмовној метафори заснованој (утемељеној) на метонимијској концептуализацији стварности (нпр. Барселона, Кевечеш, Раден). Истраживања когнитивиста показују да је метафтонимијска концептуализација нарочито присутна у разумевању смисла и значења фразеолошких јединица, што посебно долази до изражаја у фразеологизмима чију једну од компонената чине соматизми. Разлог томе лежи у чињеници да су изрази унутар којих конституенте чине именице са значењем делова лица и тела често гестовног карактера, а људско тело и његови делови један су од уобичајених изворних домена помоћу којих човек концептуализује апстрактне појмове и односе. Многе појмовне метафоре и метонимије заснивају се управо на корелацијама у човековом телесном искуству, захваљујући чему проучаваоци долазе до закључка да се „утеловљеност” значења (енгл. embodiment) може сматрати једном од централних идеја когнитивнолингвистичке теорије појмовне метафоре, метонимије, па и метафтонимије. Метафтонимију репрезентују изрази типа окретати главу од некога ’прекинути односе са неким, престати се интересовати, занемари(ва)ти некога’ или главу у песак завући (заронити, ставити и сл.) ’затворити очи, зажмурити пред опасношћу, пред непријатним, незгодним чињеницама’, где глава метонимијски стоји за чула (очи, поглед). Окретање главе према нечему подразумева гледање у нешто, односно усредсређивање чула на то, а у разумевању фразеолошке семантике суделују и општије појмовне метафоре интересовање за нешто, обраћање пажње на нешто је гледање у нешто односно незаинтересованост за нешто је окретање главе од тога. На сличан начин метафтонимија мотивише и изразе отворених очију (гледати, посматрати и сл.) ’с будном пажњом, заинтересованошћу’, отворити четворе очи; добро отворити очи ’будно пазити, обратити посебну пажњу (да нешто не промакне, да се не начини грешка и сл.), где очи метонимијски стоје за гледање, а у формирању фразеолошког значења долази до семантичке транспозиције синтагме која реферише на мимику лица посредством појмовне метафоре пажња је будност / отворене очи су будност.
Литература:
Goossens, Louis, Metaphtonymy: The interaction of metaphor and metonymy in expressions for linguistic action. Cognitive Linguistics, 1–3, 323–340, 1990.
Johnson, Mark, The Body in the Mind. The Bodily Basis of Meaning, Imagination, and Reason. Chicago – London: The University of Chicago Press, 1987.
Kövecses, Zoltan, Metaphor: A Practical Introduction. Oxford: Oxford University Press, 2002.
Rasulić, Katarina, „Aspekti metonimije u jeziku i mišljenjuˮ, THEORIA, 3, 49‒70, 2010.