мотивација (фр. motivation, енгл. motivation) категорија којом се показује формална и семантичка условљеност једне речи наспрам друге; један је од кључних критеријума у творби речи на основу којег се одређује да ли су неке речи настале од других речи или нису. Реч која није настала творбом од друге речи назива се немотивисана реч или проста реч. Такве речи су нпр.: но̏в, во̀да, но̀га, си̑н, хле̏б, бра̏т и сл. Реч која је настала творбом од друге речи назива се изведена реч, изведеница (у литератури још и мотивисана реч, понегде и твореница). Такве речи су нпр.: но̏вине, водѐница, по̀дно̄жје, по̀синак, хле̏пчић, по̀братимити се и сл. Осим термина м. у науци о језику користи се и термин мотивисаност. У паровима речи попут пчѐла–пчѐла̄р, зу̑б–зу̀ба̄р, апоте́ка–апотѐка̄р јасне су значењске везе (између мотивне и изведне речи) и недвосмислен је мотивациони смер. Дакле, речи пчѐла, зу̑б, апоте́ка су примарне, а пчѐла̄р, зу̀ба̄р, апотѐка̄р секундарне: без првих речи не би било ни других. Мотивациони смер обележава се стрелицом (кр̑в→кр̏ва̄в), а то се чита: „кр̏ва̄в је мотивисано именицом кр̑в”, односно „именица кр̑в мотивише придев кр̏ва̄в”. Однос између мотивне и мотивисане речи најчешће је прозиран и једноставан будући да једна мотивна реч мотивише посматрану мотивисану. Међутим, постоји и велики број примера у којима се смер па ни врста везе међу речима на први поглед не могу са сигурношћу утврдити. Некада је очигледно, као у паровима јау́кати→ја̏ӯк, ѝзлазити→ѝзлаз (глагол је мотиватор јер је значење радње категоријално значење глагола), или ле̑п→лепо̀та, лу̂д→лу̏до̄ст (придев је мотиватор јер је значење особине категоријално значење придева). Међутим, ако је и мотиватор сâм мотивисан неком другом речју, мотивационе везе се усложњавају, па често није лако са сигурношћу одредити мотивну реч. Рецимо, мотивисана реч пу̑тнӣк наспрам себе има чак три могућа мотиватора, која нам откривају могуће семантичке трансформације: путо̀вати → ‘онај који путује‘; пу̑т → ‘онај који иде на пут‘; пу̑тнӣ → ‘путни човек‘. Разликују се следећи типови односа који се могу јавити између мотиватора и мотивисане речи: 1) директна (= непосредна) мотивација јесте она где се мотивисана реч од мотивне разликује само једним творбеним формантом, тј. где је мотивисана реч добијена непосредно од мотивне (нпр. ле̑к > лѐка̄р, ла̏в > ла̀вица, пли̏вати > пли̏ва̄ње, тра́ва > тра̑вка) ; 2) индиректна (= посредна) мотивација подразумева такав однос у ком се мотивисана реч од мотивне разликује са два или више творбених форманата (нпр. ле̑к > лѐка̄р > лѐка̄рка, ла̏в > ла̏во̄в > ла̏вовскӣ, -а, -о придев је посредно мотивисан именицом; пи́сати > препи́сати > преписи́вати > преписи́ва̄ње имперфективни глагол преписи́вати и глаголска именица препи́сива̄ње посредно су мотивисани глаголом пи́сати); 3) вишеструка мотивација представља појаву да једна изведена реч може бити мотивисана двама (и тада говоримо о тзв. двојној мотивацији, на пример именица ра̏тнӣк може бити мотивисана речима ра̏т и ра̏тнӣ) или чак трима различитим мотиваторима (нпр. како показују творбене трансформације, именица пла̀шљивица може имати три мотиватора: пла̀шљив → ʻона која је плашљиваʼ; пла̏шити → ʻона која се плашиʼ; пла̀шљивица → ʻженска особа плашљивацʼ). У вези с овим типом мотивације неки аутори спомињу и тзв. секундарну мутацију, која се тиче тзв. релационих или односних придева који могу имати два именичка мотиватора (нпр. придев педа̀гошкӣ може бити мотивисан именицом педа̀гог, али и именицом педаго̀гија); 4) паралелна (узајамна) мотивација јесте појава у којој су две напоредне речи с истом основом у таквом значењско-обличком односу да једна другу могу мотивисати (нпр. ра̑д–ра́дити, сто̏ла̄р–стола́рство). Наравно, то не значи да су оне једна другој заиста и биле мотиватори, као и да није могуће одредити мотивационе односе међу њима, већ само да су мотивациони односи међу њима замагљени (нпр. ако именица означава радњу или резултат и има наспрам себе одговарајући глагол, онда је она мотивисана глаголом а не обрнуто, како је то, на пример, у бра́на < бра́нити); 5) универбална мотивација, која је карактеристична за универбацију, поступак претварања вишечланих синтаксичких конструкција у једну једину реч творбеним средствима. То је, заправо, суфиксација приликом које се као мотиватор јавља цела синтаксичка конструкција, једна синтагма, а не само једна реч (нпр. штитна жлезда > шти́тњача, саобраћајна несрећа > саобра̀ћа̄јка, цртани филм > цр̀та̄ћ, студентски град > студѐња̄к, пластични хирург > пла̀стича̄р). Исп. проста реч, творенице, жаргонизам, извођење, универбација.
Литература:
Ајџановић, Милан, Стандардни српски језик 2: морфологија, Нови Сад: Филозофски факултет, 2022.
Клајн, Иван, Творба речи у савременом српском језику, Други део, Суфиксација и конверзија, Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства – Институт за српски језик САНУ – Матица српска, 2003.
Ћорић, Божо, Творба именица у српском језику, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2008.
Ћорић, Божо, „О неким творбеним моделима са становишта језичке економије“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 20/2, 325–333, 1991.
Бугарски, Ранко, Језик у контексту, Београд: Чигоја штампа, Библиотека XX век, 1997.
Бугарски, Ранко, Лица језика, Београд: Чигоја штампа, Библиотека XX век, 2001.
Babić, Stjepan, Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku: nacrt za gramatiku, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti – Globus, 1986.
Barić, Eugenija, Mijo Lončarić, Dragica Malić, Slavko Pavešić, Mirko Peti, Vesna Zečević, Marija Znika, Hrvatska gramatikа, drugo izdanje, Zagreb: Školska knjiga, 1997.