глагол (стсл. глаголъ ‘реч, говор’) несамостална, променљива реч која најчешће означава какву радњу (нпр. певати, скакати), стање (нпр. процветати, жутети се) или збивање (нпр. свитати, грмети). Основни глаголски облик је инфинитив. С обзиром на своје значење, глаголи се деле на следеће групе и подгрупе: 1) глаголи потпуног значења, тј. пунозначни глаголи (нпр. трчати, спавати) – таква је већина, и то су они глаголи који могу самостално да означе радњу, стање или збивање; 2) глаголи непотпуног значења – деле се у следеће подгрупе: a) копулативни (= спонски), који учествују у грађењу копулативних предиката (јесам, бити, бивати, хтети); б) семикопулативни (= полуспонски), који захтевају обавезну допуну, која с њима, као допунски предикатив, чини предикат (нпр. учинити, поставити, сматрати, називати, звати се, прогласити се); в) модални, који модификују неку другу радњу, тј. означавају модални однос између радње означене пунозначним глаголом и субјекта (нпр. морати, моћи, смети, требати, хтети); као допуну добијају неки други глагол у облику инфинитива или конструкције с везником да и презентом глагола (нпр. Морамо учити/да учимо); г) модалитетни, који су по значењу и врсти глаголске допуне налик модалним, али с већим степеном лексичке пунозначности (нпр. мислити, наумити), те представљају својеврстан прелаз од несамосталних ка самосталним глаголима. Ипак, ови глаголи се најчешће и не издвајају у посебну групу, већ се посматрају унутар модалних; д) фазни: означавају фазу у вршењу неке друге радње (нпр. завршити, наставити, почети, престати); ђ) перифразни: представљају делове глаголских перифраза, тј. конструкција које чини чврст спој глагола и именске речи (нпр. дати [на знање], добити [подршку]). Глаголи се, такође, могу поделити у глаголске врсте захваљујући неким заједничким структурним особинама које се тичу финалног гласа или слога инфинитивне и презентске основе. Постоји више класификација, међу којима се издвајају две које су предложили Александар Белић (осам врста) и Михаило Стевановић (седам врста). Обе ове класификације заснивају се на односу између инфинитивне и презентске основе. Белићева подела глагола на врсте подразумева следеће: 1. врста: трести : тресем (Ø : е); 2. врста: орати : орем (а : е); 3. врста: бринути : бринем (ну : не); 4. врста: ковати : кујем (а : је); чути : чујем (Ø : је); 5. врста: брисати: бришем (а : е); 6. врста: певати : певам (а : а); умети : умем (е : е); 7. врста: носити : носим (и : и); видети : видим (е : и); 8. врста: држати : држим (а : и). Стевановићева подела глагола на врсте представља незнатно упрошћену верзију претходне: трести : тресем (Ø : е); 2. врста: орати : орем (а : е); 3. врста: бринути : бринем (ну : не); 4. врста: ковати : кујем (а : је); чути : чујем (Ø : је); 5. врста: певати : певам (а : а); 6. врста: носити : носим (и : и); видети : видим (е : и); 7. врста: држати : држим (а : и). Глаголи имају јединствену и карактеристичну промену, која се назива конјугација, као и посебне, само њима својствене основе: инфинитивну и презентску, непроменљиве делове морфолошког облика, од којих се, једне или друге или обе истовремено, сви глаголски облици граде. Презентска основа јесте део глагола у презенту који претходи наставку за лице. Добија се када се од првог лица множине презента одбије наставак за облик презента (нпр. певамо > пева-). Инфинитивна основа се код глагола који се у инфинитиву завршавају на –ти добија уклањањем тог инфинитивног наставка (нпр. пева-ти > пева-; носи-ти > носи-). Уколико се, међутим, глагол завршава на –ћи или –сти, тада се основа издваја из аориста, тј. кад се од првог лица једнине аориста одбије наставак –ох, па се може говорити и о тзв. аористној основи (нпр. порас-ти: порастох > пораст-; исећи: исекох > исек-). Глаголи имају још и следеће класификационе категорије: глаголски вид, глаголски род, персоналност/имперсоналност, а мењају се по глаголском облику (време, начин), лицу (прво, друго, треће), роду (мушки, женски, средњи), броју (једнина, множина), стању (актив, пасив) и потврдности / одричности (што чини граматичке, морфолошке категорије). Глаголски вид (= аспект) класификациона је категорија којом се глаголи разликују према трајању радње, те се они који означавају радњу чије трајање није ограничено на један тренутак називају несвршени или имперфективни, док они који означавају радњу чије је трајање ограничено на један свршени тренутак јесу свршени или перфективни глаголи. Трећу групу чине двовидски или двоаспектуални, који имају могућност да означе и свршену и несвршену радњу, али не истовремено. Дакле, у једној реченици они су само свршени или само несвршени, што се види у контексту, условљеном одређеним синтаксичким конструкцијама. Глаголски род јесте категоријално обележје које се своди на питање прелазности и непрелазности глагола, односно на то да ли је радња означена глаголом таква да се преноси на некога или нешто или се пак не преноси, односно да ли постоји предмет обухваћен радњом. С обзиром на глаголски род, глаголи могу бити: а) прелазни (= транзитивни) глаголи – захтевају објекат у акузативу без предлога (нпр. пити воду, причати бајке, читати књигу) или, ређе, у генитиву без предлога, где се могу јавити два типа генитива: деони (= партитивни, нпр. пити воде, јести хлеба) и тзв. словенски генитив (јавља се уз негиране облике глаголе и општесловенска је појава, па му отуд и такво име; нпр. Нема ни сестре ни брата); б) непрелазни (= интранзитивни) – означавају радњу која не захтева директни објекат, тако да међу ове глаголе спадају како они без објекта, као што су глаголи кретања и мировања (нпр. трчати, ходати, шетати; лежати, седети), тако и они с неправим објектом (нпр. мислити о неком, размишљати о нечем), познати и као непрелазни рекцијски глаголи или неправи прелазни глаголи; в) повратни (= рефлексивни) – имају уз себе рефлексив се, при чему се међу њима разликују следеће подгрупе: прави повратни, који означавају радњу коју агенс врши на самом себи тако да је се овде заправо краћи облик акузатива повратне заменице и може се развити у себе (нпр. умивати се > умивати себе); неправи повратни глаголи, код којих је се повратна речца и не може се заменити неком другом речи (нпр. веселити се, досађивати се, престрашити се) и они најчешће означавају неко стање или збивање; узајамно-повратни (= реципрочни), који означавају радњу која има барем два вршиоца и коју они обављају на оном другом, истовремено или наизменично, тако да се се може заменити одговарајућим обликом сложеног заменичког израза један другог (нпр. волети се > волети једно друго; свађати се > свађати се једно с другим). Неки аутори овде издвајају и тзв. апсолутно-повратне глаголе, код којих се као критеријум не јавља семантика глагола, него само чињеница да овакви глаголи наспрам себе немају одговарајући глагол без морфеме се (нпр. бојати се, дивити се, кајати се, надати се, смејати се). У реченици глаголи се остварују у глаголским облицима који разликују граматичка лица (прво, друго или треће, односно радња или стање које означавају приписују се говорном лицу, лицу с којим оно говори или лицу које је изван говорне ситуације) и у глаголским облицима који не разликују лица. Глаголски облици који мењају облик када се употребе у једном од три лица једнине или множине називају се лични (= финитни), а они који се у реченици јављају увек у истом облику јесу нелични (= инфинитни). Личним глаголским облицима исказује се и да ли се радња означена глаголом остварује у прошлом, садашњем или будућем времену или се изриче заповест, могућност, жеља или услов. Глаголски облици који означавају радњу која се врши у неком временском одсечку (у прошлости, садашњости или будућности) јесу глаголска времена, а они којима се изриче говорников став (заповест, захтев, молба, жеља, услов) према неоствареној глаголској радњи јесу глаголски начини. Глаголско стање јесте категоријално обележје које се заснива на односу између субјекта и предиката унутар просте персоналне реченице с глаголским предикатом. С обзиром на то, разликујемо следећа глаголска стања: а) актив (= активна дијатеза) – субјекат реченице је истовремено и агенс (= једна од семантичких улога, означава вршиоца радње и најчешће је управо једнак са субјектом; нпр. Јован пева), односно агенс и пацијенс (= једна од семантичких улога, означава трпиоца радње и најчешће је једнак са објектом; нпр. Јован се умива) или је пак субјекат носилац неке особине, својства и сл. (нпр. Јован пева лепо; Сунце излази на истоку); б) пасив (= пасивна дијатеза) – субјекат реченице је истовремено и пацијенс, а глагол је у облику пасива, било тзв. правог (= партиципског) пасива (нпр. Кућа је зидана годину дана), било тзв. рефлексивног (= се пасива, заменичког пасива; нпр. Супа се кува два сата). Исп. актив, пасив, глаголски вид, глаголски облик, род, број, лице, основа, конјугација, субјекат, предикат, предикатив.
Литература:
Ајџановић, Милан, Стандардни српски језик 2: морфологија, Нови Сад: Филозофски факултет, 2022.
Стевановић, Михаило, Савремени српскохрватски језик I, Београд: Научна књига, 1986.
Mrazović, Pavica, Zora Vukadinović, Gramatika srpskog jezika za strance, Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića – Dobra vest, 2009.