речца 1. непроменљива врста речи којом се исказује лични однос према садржају реченице; средство за изражавање комуникативне реченичне перспективе; партикула. Немају номинативну функцију, нити предметно значење, по чему се разликују од пунозначних речи. Речце носе модална значења или исказују различита допунска значења реченице или делова реченице. Њихова функција је прагматичка; у реченици имају службу истицања, одрицања или потврђивања, постављања питања, истицања супротности, служе за показивање, за истицање личног става и др. Речце се не могу лако сврстати у традиционалну поделу на врсте речи. Морфолошки гледано, то су прилози и везници, али се од њих разликују по исказивању личног односа према оном што се реченицом саопштава. О разнородности ове врсте речи сведочи и класификација: издвајају се речце за потврђивање и одрицање (да и не), упитне речце (зар, ли), речце за истицање супротности (међутим, напротив), показне (ево, ето, ено), модалне (дакако, вероватно, можда) и др. Синтаксички су несамосталне речи. Служе и као једно од честих средстава за истицање рематизованог дела исказа. Старији синоним: честица.
2. реч без сопственог значења, најчешће у сврху истицања долази иза друге речи, као њен саставни део, попут партикуле за истицање год, или –ке у дијалектизму данаске, –зи у њојзи. Исп. непроменљиве речи, врста речи.