род 1. граматички род именица одређује се углавном према типу именичке промене (деклинације), а као релевантан критеријум узима се и конгруентни атрибут. Граматички род може бити мушки, женски или средњи. Мушки и женски род кореспондирају с полом бића која означавају, те већина именица с нереализованом, нултом граматичком морфемом у номинативу једнине (Ø) има граматички мушки род (нпр. према именици човек мушког су рода и именице град и нож), а већина оних с финалним –а у основном облику односно номинативу једнине има женски род (нпр. према жена и столица, улица). Када означавају живо биће, средњег рода јесу оне именице које означавају таква бића код којих одлике пола још увек нису јасно видљиве, нпр. младунчад (именице типа дете, куче, маче, пиле), односно, када су у питању именице с неживим денотатом, оне које се у номинативу једнине завршавају на –о (нпр. коло, млеко, село) или –е (нпр. грање, пиће, поље). Код именица које означавају жива бића некада се пол не поклапа нужно са њиховим граматичким родом. Тако се неке именице које означавају особе мушког пола завршавају на –а (нпр. владика, судија). Неке имају облик својствен именицама мушког рода иако нужно означавају женску особу (нпр. бабац, девојчурак). Постоје и именице средњег рода која означавају бића мушког или женског пола (нпр. момче, девојче). Отуда се код одређивања рода не сме занемарити род конгруентне речи – придева или какве придевске заменице. Такође, постоје и именице тзв. општег рода као и двородне именице, којима се категорија рода додатно усложњава. Наиме, именице општег рода могу да означавају и особу мушког и женског пола која има неку доминантну особину (нпр. тај/та сањалица/свађалица), док двородне именице означавају различита бића, предмете, појаве и сл. (нпр. м. род тај звер, Н мн. ти зверови : ж. род та звер, Н мн. те звери, а тако и влас, влат, југо ʻврста топлог и сувог ветра који дува с југаʼ, хрид), при чему се и уз једне и уз друге именице може јавити атрибут и мушког и женског рода. Ипак, код двородних именица обично је један доминантан, тако да се влас, влат, звер и хрид махом користе као именице женског рода, а југо као мушког. Приликом одређивања ове граматичке категорије у виду треба пре свега имати род речи која стоји уз дату именицу, тј. конгруентне речи. Када је у питању род других класа именских речи, он се разликује с обзиром на то да ли се ради о самосталним (именичке заменице) или несамосталним речима (придевске заменице, придеви, бројеви). Личне заменице 1. и 2. лица једнине и множине, лична заменица сваког лица себе и све неличне заменице истог су облика ма ког да је рода појам на који реферишу, док личне заменице 3. лица једнине и множине имају посебне облике за мушки, женски и средњи род, што је последица чињенице да је управо то лице оно које је одсутно током комуникативног чина. Оне род стичу супституцијом, тј. замењивањем одговарајуће именице (нпр. Петар је дошао код нас. Он је добар момак.). С друге стране, све несамосталне речи које се могу јавити у позицији конгруентног атрибута, род стичу конгруенцијом с именицом која је управни члан синтагме, те имају доследну разлику у роду, при чему користе и исти инвентар граматичких морфема као именице (нпр. мој, -а, -е; његов, -а, -о; овај, ова, ово; онај, она, оно; један, -дна, –о; први, -а, -о). Придеви су, дакле, трородне речи и имају посебне облике за мушки, женски и средњи род. Ког ће рода бити придев зависи од тога ког је рода именица коју одређује. Придевске заменице су, попут придева, трородне речи и имају посебне облике за мушки, женски и средњи род. Ког ће рода бити једна придевска заменица, зависи од тога ког је рода именица коју одређује. Основни број један, као и придеви и придевске заменице, има различите облике за мушки, женски и средњи род; број два је једног облика уз именице мушког и средњег рода (два), а другог уз именице женског род (две), док су бројеви од три па навише истог облика ма ког рода да је појам уз чије име стоје. Попут придева и придевских заменица, редни бројеви имају облике за сва три граматичка рода. Род је пак секундарно релевантан за глаголе будући да глаголски придеви имају дистинкцију (нпр. певао, -ла, -о; певан, -а, -о), а то је обележје онда присутно и код свих оних глаголских облика у чијем грађењу учествују ти нелични облици.
3. глаголски род јесте граматичко обележје којим се глаголи разликују према предмету радње. Ово категоријално обележје глагола своди се на питање прелазности и непрелазности глагола, односно на то да ли је радња означена глаголом таква да се преноси на некога или нешто или се пак не преноси, односно да ли постоји предмет обухваћен радњом. Према овом критеријуму, глаголи могу бити: прелазни (= транзитивни) глаголи – захтевају објекат у акузативу без предлога (нпр. пити воду, причати бајке, читати књигу) или, ређе, у генитиву без предлога, где у питању могу бити два типа генитива: деони (= партитивни, нпр. пити воде, јести хлеба) и, данас ређи, пре свега на екавском терену, словенски генитив (јавља се уз негиране облике глагола и општесловенска је појава, нпр. Нема ни сестре ни брата); непрелазни (= интранзитивни) глаголи – означавају радњу која не захтева директни објекат, тако да међу ове глаголе спадају како они без објекта, као што су глаголи кретања и мировања (нпр. трчати, ходати, шетати; лежати, седети), тако и они с неправим објектом (нпр. мислити о неком, размишљати о нечем), познати и као неправи прелазни глаголи; повратни (= рефлексивни) глаголи – ова је подгрупа глагола пре свега формалног карактера, јер је условљена структуром глагола, а не њиховим значењем: уколико глаголи уз себе имају рефлексивно се, тада се они смештају међу повратне, при чему се међу њима разликују следеће подгрупе: прави повратни глаголи, који означавају радњу коју агенс врши на самом себи тако да је се овде заправо краћи облик акузатива повратне заменице и може се развити у себе (нпр. умивати се > умивати себе); узајамно-повратни (= реципрочни) глаголи, који означавају радњу која има барем два вршиоца и коју они обављају на оном другом, истовремено или наизменично, тако да се код ових глагола се може заменити одговарајућим обликом сложеног заменичког израза један другог (нпр. волети се > волети једно друго; свађати се > свађати се једно с другим); неправи повратни глаголи, код којих се морфема се не може заменити неком другом речи (нпр. веселити се, досађивати се, престрашити се), и они најчешће означавају неко стање или збивање. У новијој литератури спомињу се и тзв. апсолутно-повратни глаголи. Код њих се као критеријум не јавља семантика глагола, него само чињеница да овакви глаголи наспрам себе немају одговарајући глагол без морфеме се (нпр. бојати се, дивити се, кајати се, надати се, одморити се, одмарати се, смејати се). Исп. именица, придев, глагол, број, придев, заменица, једнина, множина, конгруенција.
Литература:
Ајџановић, Милан, Стандардни српски језик 2: морфологија, Нови Сад: Филозофски факултет, 2022.