атрибут (нем. Attribut, лат. attributus) 1. у ширем значењу, свака одредба појма означеног именицом; 2. у ужем значењу придев (мудар човек), придевска заменица (њен аутомобил), број (први такмичар), глаголски придев (сломљена столица) или именица у зависном падежу (хаљина од свиле) чији се садржај приписује појму означеном именицом. А. може бити конгруентан са именицом коју ближе одређује, тј. има исте граматичке категорије као главна реч у атрибутском односу, а то су по правилу категорије рода, броја, падежа и аниматности, и такав а. остварује се као придев (златан сат), глаголски придев (окречена соба), придевска заменица (његов син), редни број (шести разред), а може бити и неконгруентан (инконгруентан), који се остварује као зависни падеж, без предлога (породица покојника, крај филма) или са предлогом (чаше од кристала), али и као непроменљиви придев (беж панталоне, браон кошуља, тегет сукња) или прилог (Србија данас, време сутра, одлазак тамо). А. може означавати особину (мала црна хаљина), припадност (Сањина мачка), издвајање из скупа (последњи час), количину (килограм брашна), карактеристичну појединост (човек без ноге), намену (писмо мајци), деиктичност (онај тамо) и др. Исп. апозитив, апозиција, атрибутив, именица.
Литература
Ковачевић, Милош, „Семантички типови неконгруентних атрибута српскохрватског језика“, Кроз синтагме и реченице, Београд: Јасен, 2019, 13–34.