падеж (према лат. cāsus) категоријално обележје именских речи (именице, заменице, придеви и неки бројеви) које показује односе који владају међу деловима реченице, као и њихова значења. У српском језику п. је морфолошка категорија, јер се падежи граде одговарајућим падежним наставцима, односно п. представља сваки појединачни облик именске речи у деклинационој парадигми. Таквих облика је седам у једнини и седам у множини (номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив, инструментал, локатив). Промена речи по падежима назива се деклинација. П. је и синтаксичко-семантичка категорија, с обзиром на то да се различитим облицима именских речи указује на односе који владају међу речима унутар реченице. П. омогућује именским речима да успостављају различите синтаксичко-семантичке односе у синтаксичко-семантичким јединицама – синтагми и реченици. Ово важи за све падеже осим за вокатив. Вокатив је падеж који у српском језику нема синтаксичко-семантичку већ комуникативну вредност. Сваки п. јесте синтаксичко-семантички вишезначан и може бити носилац различитих синтаксичко-семантичких вредности. Иако има седам различитих падежа у једнини и множини, то не значи да свака именска реч има четрнаест различитих облика, већ се један исти облик може јавити код више падежа. Тада се говори о тзв. падежном синкретизму. Различите падеже одликује способност да обележе иста значења, односно попуне исте синтаксичке функције (нпр. директног објекта, као у: Пили смо воду/воде). Ова појава назива се падежна синонимија. Постоје различите класификације падежа. Према критеријуму интегрисаности у реченичну структуру, падежи се деле на независне и зависне. Групу независних падежа чине номинатив и вокатив, а групу зависних падежа сви остали облици. Номинатив се сматра независним, јер му примарно припада позиција субјекта реченице, а вокатив, јер остаје ван граматичке структуре реченице и има само комуникативну вредност. Примери у којима се вокатив јавља уместо номинатива, најчешће у народној књижевности (нпр. вино пије Краљевићу Марко) функционалностилски су маркирани и резултат су задовољавања версификационих потреба, тј. броја слогова код тзв. епског десетерца. Према критеријуму ’централности’ синтаксичко-семантичке позиције, а сагласно структуралистичком приступу у граматици, који полази од реченице као предикатске структуре у којој тзв. централне позиције припадају граматичком субјекту и директном беспредлошком објекту, падежи представљају посебан систем унутар кога можемо разликовати централне и периферне падеже. Централни падежи су номинатив, генитив и акузатив, будући да они попуњавају средишње позиције – субјекта, директног објекта и предикатива. Периферни падежи су датив, инструментал и локатив, којима су намењене ниже синтаксичке позиције и не могу се наћи у позицији граматичког субјекта нити директног беспредлошког објекта. С обзиром на то како се формирају, падежи се деле у следеће подгрупе, које чине различити структурни типови: слободни падежи – у реченици се јављају самостално, без предлога, а парадигматска морфема, тј. наставак за облик јесте једини показатељ падежног облика (нпр. Гледам серијУ, Сечем ножЕМ и сл.); везани (блокирани) падежи –парадигматска морфема, тј. наставак за облик само је један од показатеља падежног облика, при чему други показатељ може бити предлог, обавезни детерминатор или предлог и обавезни детерминатор, па се тако разликују: а) падежи блокирани предлогом – ако се јави иза предлога, каже се да њега предлог блокира. Локатив се увек јавља у овом облику, док остали падежи могу или не у зависности од контекста (нпр. Седи НА плажИ, Разговара С комшијОМ); б) падежи блокирани обавезним детерминатором – тј. оном синтаксичком јединицом која се из неке реченице не може уклонити без последица по граматичност те реченице (нпр. Упознао је девојку ЦРНЕ косЕ); в) падежи блокирани предлогом и обавезним детерминатором – ови падежи долазе иза предлога и обавезног детерминатора (нпр. Видео је човека СА СЛОМЉЕНОМ рукОМ). Детерминатор је овде могуће уклонити, али је његова идентификација контекстуално условљена. Номинатив се увек јавља као слободни падежни облик, а локатив једино као везани падежни облик, при чему је увек везан предлогом, а некада и обавезним детерминатором. Датив се најчешће јавља као слободни падеж, али се може јавити и као падежни облик везан предлогом. Акузатив, генитив и инструментал могу се реализовати у сва четири структурна лика, као слободни падежни облик и као везани падежни облик, предлогом, обавезним детерминатором, предлогом и обавезним детерминатором. Исп. именске речи, паукал, деклинација, парадигма, синкретизам, субјекат, објекат, предикатив.