основни облик термин којим се означава свака апстрактна јединица успостављена како би се неком низу облика омогућило да буду међусобно повезани, тј. сагледани као њене варијанте. У морфологији та апстрактна јединица била би реч или морфема. Све променљиве речи у основној јединици комуникације, у реченици, остварују се као систем облика, а један од тих облика сматра се основним. Основни облик за именске речи (именице, придеве, личне заменице, придевске и присвојне заменице, променљиве бројеве) облик је падежа номинатива једнине. Код речи које разликују сва три рода, нпр. придева или придевских заменица, основним обликом сматра се номинатив једнине мушкога рода. Такође, код придева који се могу компарирати и који разликују вид, основним обликом сматра се облик позитива неодређеног вида мушкога рода. За глаголске речи основни облик је облик инфинитива, док су остали облици (лични облици времена и начина, као и нелични облици глаголских придева и прилога) – зависни облици у односу на инфинитив. Дакле, у питању је онај облик речи који се најчешће наводи у речницима. Слично томе, у синтакси се може сматрати да реченица има основни облик из кога се изводе друге реченице (нпр. актив лежи у основи пасивне реченице, потврдни облици леже у основи одричних и сл.). Исп. морфема, променљиве речи, род, морфологија, лема, одредница.