лема (лат. lēmma ‘тема, предмет’ < грч. λῆμμα [lêmma] ‘оно што је примљено’; енгл. lemma) у лексикографији: а. реч (или израз), лексичка јединица која се обрађује, дефинише, објашњава у речнику, одредница; лексикографски, речнички облик речи. У сербокроатистичкој лингвистичкој литератури среће се и под термином натукница. Леме чине леву страну речничког текста и обично су, посебним типографским писмом тј. начином обележавања, истакнутије од остатка текста у речничком чланку. Распоређене су по азбучном/абецедном реду, по потреби на неки други начин, у зависности од врсте и намене речника, концепције његове израде и сл. За сваку граматичку врсту речи уобичајен је одређени морфолошки лик – облик у коме се лема наводи у описном речнику (за именице – номинатив једнине, за придеве – номинатив једнине мушког рода, за глаголе – инфинитив итд.). Исп. лематизација. б. лева страна речничког чланка унутар којег се разликују одредничка реч и граматичке информације о њој – прозодијске и морфолошке, односно морфолошко-синтаксичке. Исп. одредница, лексема, лексикографија.
Литература:
Клајн, Иван, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј, 2012.
Речник српскохрватскога књижевног језика, I–VI, Нови Сад – Загреб: Матица српска – Загреб, 1967–1976.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska, 2006.