основа (граматичка, творбена) 1. граматичка основа је део речи који се у промени (деклинацији или конјугацији) не мења. Граматичка основа речи са деклинацијом представља део речи који се добија одбијањем падежног наставка у генитиву једнине (нпр. жена : жен[е] > жен-; орао : орл[а] > орл-; со : сол[и] > сол-; бео : бел[ог] > бел-), односно, код именица плуралија тантум, у номинативу множине (нпр. маказ[е] > маказ-). Код речи са конјугацијом, тј. глагола, разликујемо две основе: инфинитивну и презентску, непроменљиве делове морфолошког облика, од којих се, једне или друге или обе истовремено, сви глаголски облици граде. Презентска основа јесте део глагола у презенту који претходи наставку за лице. Добија се када се од првог лица множине презента одбије наставак за облик презента (нпр. певамо > пева-). Инфинитивна основа се код глагола који се у инфинитиву завршавају на –ти добија уклањањем тог инфинитивног наставка (нпр. пева-ти > пева-; носи-ти > носи-). Уколико се, међутим, глагол завршава на –ћи или –сти, тада се основа издваја из аориста, тј. када се од првог лица једнине аориста одбије наставак –ох, па се говори и о тзв. аористној основи (нпр. порас-ти: порастох > пораст-; исећи: исекох > исек-). Према степену сложености деле се на просте (коренске), нпр. пољ–е; изведене, када имају поред коренске морфеме бар још један афикс, нпр. пољск–и; и сложене, када имају у свом саставу више од једне коренске морфеме, нпр. пољопривред-а.; 2. творбена основа представља гласовни склоп који је заједнички за мотивну и мотивисану реч и који их облички и значењски повезује. Код изведеница и сложеница добија се одбијањем последњег творбеног афикса (префикса или суфикса) (нпр. префикси: до– + трчати, са– + путник; суфикси: пев– + –ач, праунук– + –ов, Београд– + –ски). Ова основа се код именских речи може облички поклопити с граматичком основом, тј. с оним делом те речи који преостаје након одбијања наставка у генитиву (нпр.. пс–а : пс– + –ето > псето). Творбена основа може бити облички једнака целој мотивној речи, како је то често случај с именицама на консонант (нпр. град- + –ић > градић; част- + -(а)н > частан), али се, пре свега, код именица мушког рода прве врсте, од ње може и разликовати због гласовних алтернација (нпр. отац- + –ев > очев, -а, -о) или због редукција основе (нпр. Индонез[ија] > Индонежанин, не *Индонезијанин). Исп. деклинација, конјугација, плуралија тантум, глаголи, изведеница, сложеница, афикс, префикс, суфикс, морфема, гласовна алтернација
Литература:
Ћорић, Божо, Творба именица у српском језику, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2008.
Клајн, Иван, Творба речи у савременом српском језику, Први део, Слагање и префиксација, Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства – Институт за српски језик САНУ – Матица српска, 2002.
Клајн, Иван, Творба речи у савременом српском језику, Други део, Суфиксација и конверзија, Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства – Институт за српски језик САНУ – Матица српска, 2003.
Ајџановић, Милан, Стандардни српски језик 2: морфологија, Нови Сад: Филозофски факултет, 2022.
Стевановић, Михаило, Савремени српскохрватски језик I, Београд: Научна књига, 1986.