сложеница реч настала срастањем двеју или више посебних речи, односно творбених основа у једну реч. Овакав начин творбе речи назива се слагање или композиција, те се често уместо термина с. користи термини композит(а) или сложена реч. Сложенице могу настати: 1) слагањем са спојним вокалом који се користе као ʻмостʼ између двеју творбених основа (нпр. југ– + –о– + запад– > ју̏гоза̄пад, брод– + –о– + власник– > бродо̀власнӣк) и представља њен чешћи појавни облик. У функцији спојног вокала најчешће се користи вокал –о-, који се често јавља чак и иза палатала (нпр. глу̏воне̄м, северозапад; земљорадник); 2) простим срастањем без спојног вокала, а сложенице настале на овај начин називају се сраслице (нпр. бео + град > Бео̀град, дан + губити > да̀нгубити, стар + мали > ста̀рма̄лӣ, дан + и + ноћ > да̀нино̄ћ). Мада се обично све сложенице без спојног вокала, без обзира на то да ли вокала уопште нема (нпр. да̀нино̄ћ, да̀нгубити, ста̀рма̄лӣ) или је пак у питању везник (нпр. да̀нино̄ћ), падежни наставак (нпр. богу̀мил, Очѐна̄ш), односно завршетак прве основе (нпр. тако̀зва̄нӣ), одређују као сраслице, има аутора који сматрају да главни критеријум не би требало да буде присуство или одсуство спојног вокала него синтаксички однос међу речима. Због тога се у литератури термини сраслица и срашћивање користе понегде само за оне сложенице које се од истих саставних делова, у истом облику и истом поретку могу јавити и као синтагме (нпр. ако̀бо̄гда̄, бла̏гда̄н, Бео̀град, Ђу̑рђевда̄н). Примери попут дува̀нкеса, зи̏мзелен, ста̀рма̄лӣ, во̀лтме̄тар, Ѝвангра̄д и др., који не би могли функционисати као две речи (нпр. *стар мало дете, *стар мала девојчица), одређују се пак као сложенице без спојног вокала. Императивне сложенице типа па̀ликућа или вуциба̀тина, такође, по мишљењу појединих аутора, нису сраслице, јер је немогућа парафраза *пали кућа, *вуци батина и сл. Сраслице, осим тога, нису ни полусложенице (нпр. ви̏ше̄-ма̏ње̄, спо̏ме̄н-да̑н, цр̀вено̄-бе̑лӣ, тро̏је-че̏творо, рѐкла-ка́зала). Оне нису једнаке синтагмама и не би се могле јавити у реченици као две узастопне засебне речи. С друге стране, док већина сраслица потпуно сраста, дајући нов и јединствен појам (нпр. да̀нгубити ’бити беспослен’ није исто што и ’губити дан’), у полусложеницама оба дела задржавају своје значење и свој акценат, што се у писању одражава цртицом између њих. Дакле, за разлику од сложеница, чији је акценат најчешће јединствен, код полусложеница оба дела задржавају своје значење и свој акценат, док им је први део непроменљив (нпр. Видео сам га у цр̀вено̄-бе̑ло̄м дресу). Имајући у виду основне одлике полусложеница, ово не значи да сваки спој који се пише с цртицом треба сматрати полусложеницом нити да уопште правопис може бити мерило за категоризацију у творби речи, нарочито када се узме у обзир количина нових спојева са препозитивном индеклинабилном компонентом. У српском језику чисто слагање знатно је ређе од оног које је удружено са суфиксацијом или префиксацијом (нпр. многобо́штво [< много- + бог- + –ство], зајмода́вац [< зајм- + -о- + дав- + -(а)ц] итд.). Овакав начин творбе назива се комбинована творба. Поред ових основних облика слагања, треба указати и на тзв. половично мотивисане сложенице. То су речи сложене структуре чији је један од творбених конституената данас непрозиран, пре свега због нестајања те мотивне речи, али који, ипак, на неки начин модификује значење другог, прозирног дела (нпр. прѐзиме, пра̀зилук). У случајевима попут ових, свакако, неопходна је помоћ етимологије и историје језика, јер је са савременог аспекта тешко утврдити значење свих творбених конституената. С обзиром на то да сложенице могу настати на више различитих начина, сходно томе се јавља и неколико критеријума за њихову класификацију. Обично се издвајају три: синтаксички, семантички и морфолошки. На основу синтаксичког критеријума, деле се на напоредне (= координативне) и зависне (= субординативне). Неки лингвисти напоредне сложенице називају и копулативним, али тај термин би се могао схватити као да упућује на обавезно присуство неког трећег елемента – копуле (као што би био везник и у да̀нино̄ћ), што није тачно, те је боље користити друга два термина. Док код напоредних сложеница конститутивни делови непосредно и равноправно учествују у укупном значењу и устројству (нпр. бабадѐво̄јка, југоѝсток; разно̀ра̄знӣ, ста̀рма̄лӣ; ка̀ткад; што̀шта), код других је однос делова неравноправан, субординиран, при чему се та подређеност манифестује на различите начине (нпр. атрибут: голо̀брад, зло̀срећан; атрибутив: бубама́ра; објекат: дрво̀деља; прилошка одредба: брзо̀плет). Субординиране сложенице даље се могу поделити на одредбене (= детерминативне), код којих први део ближе одређује други (нпр. голо̀брад, Бео̀град, младо̀жења, разно̀мишљеник) и рекцијске (= допунске), које су постале од делова који су били у зависном односу као управни члан и његова допуна – најчешће неког прелазног глагола и његовог објекта (нпр. дрво̀деља, писмо̀ноша, славољу̀бив). Семантички критеријум заснива се на значењској усмерености сложеница, те се на основу њега могу поделити у две подгрупе, и то на ендоцентричне и егзоцентричне. Када говоримо о ендоцентричним, уколико је у питању напоредна сложеница, сваки од два дела носи половину њеног значења (нпр. глу̏воне̄м је онај који је истовремено и глув и нем). Код зависних сложеница, код којих један члан одређује други, укупно значење блиско је значењу њеног главног дела, али је сужено (нпр. па̀робро̄д јесте врста брода, али само оног који за погон користи снагу водене паре). Егзоцентричне сложенице јесу оне чије се значење разликује од значења њеног централног дела, ако су у питању зависне, односно збира значења њених делова, ако су у питању напоредне. Наиме, значење таквих сложеница није изражено ни првим ни другим делом него се мора реконструисати на основу њих (нпр. цѐпидлака није неко ко заиста цепа длаке, већ неко ко је ситничав јер инсистира на нечем непотребном, а заморном као што је цепање длака или вуко̀длак није ни врста вука ни врста длаке). На основу морфолошког критеријума, који је и најегзактнији за класификацију, јер се заснива на припадности одређеној морфолошкој класи, све сложенице деле се на: именичке (= сложене именице) (нпр. престолона́следнӣк, верона̀ука, дво̀бро̄ј), придевске (= сложене придеве) (нпр. бле̑дожу̑т, богоу̀годан, пу̏нова̄жан), глаголске (= сложене глаголе) (нпр. руково̀дити, богоху́лити, кривотво̀рити), бројевне (= сложене бројеве) (нпр. два́десет, три́десет), заменичке (= сложене заменице) (нпр. ко̀год, што̀год), прилошке (= сложене прилоге) (нпр. свејѐдно, што̀кад), предлошке (= сложене предлоге) (нпр. и̏змеђу, на̀врх), везничке (= сложене везнике) (нпр. ѝако, ма̏да) и узвичне (= сложене узвике) (нпр. тралала, ихаха). Међу сложеницама се јавља права разноврсност структурних типова. Када су у питању именичке сложенице, најзаступљенији је модел који чине именичка и глаголска основа, повезане спојним вокалом, на које је додат суфикс (нпр. бро̏долом, во̏дово̄д, во̏доме̄р, бла̏тобра̄н, тр̏босек, ру̏копӣс, ва̏троме̄т). Следећи модел јесте онај који чине две именичке основе повезане спојним вокалом, међу којима су чешће субординативне (нпр. верои̏спове̄ст, крајо̀лик, пољопри̏вреда), мада ни координативне нису ретке (нпр. бого̀човек, југо̀исток). Сложеницу може чинити и спој заменичке и именичке основе (нпр. самосажаље́ње, самоу̏права, све̏мо̄ћ), на које може бити бити додат и суфикс (нпр. свѐвла̄шће). Такође, јављају се и спојеви бројева и именица, који могу бити праћени и суфиксацијом (нпр. дво̀бро̄ј, тро̏скок, дво̀вла̄шће, једнобо́жац, једноже́нац, тро̀спратница). Ту су и тзв. императивне сложенице, које чине глаголска и именичка основа, од којих се прва може довести у везу с обликом другог лица једнине императива. Премда глагол није у свим примерима једнак императиву (нпр. испичу̀тура, цѐпидлака), он се не може увек изједначити ни с презентском ни с инфинитивном основом. Неки аутори облике с –и– тумаче као наративни императив, те сва образовања и одређују као императивне сложенице. Други пак тај термин уопште не користе нити те облике доводе у било какву везу с императивом. Понекад се даје предност императивном тумачењу из морфонолошких (нпр. вуциба̀тина а не *вуче-, *вучи-) и прозодијских разлога. Код ових сложеница уочавају се две групе: а) прву, бројнију групу, чине оне где је именица објекат прелазног глагола (нпр. гу̀ликожа, дѐрикожа, па̀ликућа, сѐцикеса); б) другу групу чине сложенице код којих је именица субјекат, а тај је модел нарочито чест међу називима животиња, тј. зоонимима (нпр. ско̀чибуба, ско̀чимиш, смр̀дибуба). У литератури се посебно издвајају и сложенице с афиксоидима (= суфиксоидима и префиксоидима) (нпр. а̏еродром, библио̀фил; екстраза̀рада, фотогра̀фија) и скраћеничке сложенице (СПЦ – Српска православна црква, САНУ – Српска академија наука и ументости, ОШ – основна школа). Исп. слагање, комбинована творба, цртица, правопис, суфиксација, суфиксоид, префиксоид.
Литература:
Ајџановић, Милан, Стандардни српски језик 2: морфологија, Нови Сад: Филозофски факултет, 2022.
Клајн, Иван, Творба речи у савременом српском језику, Први део, Слагање и префиксација, Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства – Институт за српски језик САНУ – Матица српска, 2002.
Ћорић, Божо, Творба именица у српском језику, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2008.
Вукићевић, Душанка, „О значењу именичких сложеницаˮ, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику 37, Нови Сад: Матица српска, 1994, 145–149.
Вукићевић, Душанка, „Именичке сложенице у савременом српском књижевном језикуˮ, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику 38/1, Нови Сад: Матица српска, 1996, 127–174.
Николић, Берислав, Основни деривациони принципи у савременом српскохрватском књижевном језику, Београд: Филолошки факултет, 1973.
Babić, Stjepan, Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku: nacrt za gramatiku, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti – Globus, 1986.