суфикс (лат. suffīxus партицип перфекта пасива глагола suffīgō 1. sg., suffīgēre ‘прибити, приковати’; фр. suffixe, енгл. suffix) несамосталнa творбенa морфемa којa учествујe у деривацији мењајући или модификујући значење мотивне речи; старији назив: дометак. Они могу носити и граматичку информацију (а не само семантичку). Тако се, на пример, суфиксима показује и припадност одређеној врсти речи: суфикси -ица, -ач и -ка указују на именице, а -љив и -аст на придеве. Својствена им је синонимија (илуструју је, примера ради, парови: про̀фесо̄рка−професо̀рица), али и хомонимија (професо̀рица−машѝница). Суфикс -ица у речи професорица јесте моциони суфикс, док је у другом случају у питању други суфикс истог фонемског склопа: -ица као деминутивни суфикс. Иста реч може имати више од једног суфикса, уп. уч-и-тѐљ-ица и уч-и-тѐљ-ич-ица. Неке речи су изведене нултим суфиксом који нема формално обележје (нпр. именица ло̑в ← лов- + -ø настала је од глагола ло̀вити). Исп. нулти суфикс, извођење.
Литература:
Ћорић, Божо, Творба именица у српском језику (одабране теме), Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2008.
Ђуровић, Сања, „Основни појмови морфематике српског језикаˮ, у: Предраг Пипер и Владан Јовановић (ур.), Словенска терминологија данас, Београд: Српска академија наука и уметности и Институт за српски језик САНУ, 2017.