конверзија (лат. conversiō ‘окретање, промена’, фр. conversion, енгл. conversion) један од начина творбе речи, који представља прелазак једне врсте речи у другу без икаквог мењања облика речи, тј. без додавања творбених елемената. Овај творбени поступак подразумева транспоновање из једне морфолошке класе у другу, праћено променом значења, што се, међутим, не одражава на гласовни склоп речи, јер се он задржава, остаје исти. Осим термина к. у науци о језику за овај тип творбе користе се и следећи термини: претварање (најчешће), преобразба, мутација (понекад, иако постоји као термин с другачијим одређењем), трансфигурација, трансформација, творба променом врсте речи (ређе), као и термин конверсија (изузетно). У зависности од тога шта је резултат конверзије, разликујемо неколико њених подтипова, који су неједнаке учесталости: 1) поименичавање (= поименичење, супстантивизација) један је од најчешћих појавних облика конверзије, чији је резултат новонастала именица. Најчешће се поименичавају придеви, при чему се морфологија добијених именица може разликовати, али се могу поименичавати и друге врсте речи. За ову врсту конверзије може се наћи много примера у речнику, а свакодневно се јављају и нови. Наиме, придев може прећи у именицу у потпуности, и значењски и морфолошки, одбацујући своје раније обличке особености (нпр. Дра̑га̄, до̀бро, Ми̏ла̄, мла̑да). Све ове речи имају именичку промену, а неке од њих могу имати и двојаку промену. Таква је именица мла̑да ‘невеста’, чији датив и локатив гласе мла̑ди, али и мла̑до̄ј. Именице средњег рода до̀бро и зло̏ имају ген. мн. доба́ра̄, за́ла̄, као праве именице, док је инструментал различит у зависности од значења (нпр. ,,с пољопривредним до̀бромˮ, али: „добро се до̀брӣм враћаˮ). Међутим, често преображена реч задржава поједине или чак све своје морфолошке одлике (нпр. топоними Ба̑чка̄: А̏патӣн је у Ба̑чко̄ј; Хѐрцег Но̏вӣ: Жи́вӣмо у Но̏во̄м; а тако и патроними попут Ма̑лӣ, Силба̀шкӣ, Црња̀нскӣ; надимци: Бе̑лӣ, Ста̑рӣ, Цр̑нӣ; апелативи: драга итд.). Свакако, највише има поименичавања која у потпуности задржавају придевску промену. Међу њима се посебно истичу три групе речи: (а) именице држава и покрајина, у женском роду, са суфиксом –ски или његовим аломорфима (Ѐнгле̄ска̄, Че̏шка̄, Гр̏чка̄ итд.); (б) презимена на -ски претежно из других словенских језика (Достојѐвскӣ, Мусо̀ргскӣ, Груѐвскӣ итд.); (в) поједина имена насеља, у сва три рода, као Пла̏шкӣ, И̏мотскӣ, Но̏вӣ, Ма̏карска̄, Гро̀цка̄, Вѝсоко̄ итд. Међутим, често придев само контекстуално може заменити именицу, када на себе преузима значење из синтагме уклоњеног центра / управног члана (нпр. си̏т [чо̏век]: Сит гладном не верује.). На исти начин се могу поименичити и друге врсте речи: придевске заменице, нпр. ва̏шӣ [ро̀дитељи]: Како су ваши?; редни бројеви, нпр. се̑дмӣ [спра̏т]: Живимо на седмом, а ви?; трпни придеви и глаголски прилози, нпр. о̀птӯженӣ/председа́вајӯћӣ [човек]: Председавајући је питао оптуженог да ли се осећа кривим. Ретко и друге врсте речи могу прећи у именице. Некада се и непроменљива реч може преобразити у именицу (нпр. Више волим Политику него А̏ло и Да̏нас). Поименичавање личног глаголског облика није нимало уобичајено, али се у литератури наводи један пример – црквени (црквенословенски) термин вје̏рујӯ. На сличан начин именичку употребу могу имати и синтагме или полусложенице типа рѐкла–ка́зала, пову́ци–поте́гни и друге; 2) попридевљавање (= попридевљење, адјективизација) један од облика конверзије при којем настаје придев. Овим начином творбе глаголски прилози и придеви постају прави придеви. Међутим, у литератури се често поставља питање да ли је заиста у питању к. или тек једна од системских могућности ове врсте глаголских речи којој синтаксичка позиција није блокирана. Етимолози истичу да се управо зато глаголски придеви и прилози називају партиципима, јер термин participium (као и грчко metoche или руско причастие) показује да партицип по својим особинама „учествује” у двема врстама речи – глаголу и придеву. Дакле, сваки трпни придев, без изузетка, може да се користи и као атрибут (нпр. во̏љена о̀соба, на̑ђена књи̏га). Ипак, недоумица нема у оним случајевима у којима само поједини представници једне поткласе прелазе у класу придева (радни глаголски придев, нпр. обо̀лели [људи]; глаголски прилог садашњи, нпр. лѐте̄ћӣ [тањир]; глаголски прилог прошли, нпр. би̑вшӣ [директор]). Ови и њима слични примери илуструју праву конверзију, тј. попридевљавање; 3) поприложење (= адвербијализација, адвербизација) један од облика конверзије при којем настаје прилог. Ово је далеко најпродуктивнији подтип конверзије, јер постоји велики број прилога који је настао од одговарајућих придева (и, по изузетку, придевских заменица), пре свега оних за начин (нпр. бр̑зо, љу̀тито, спо̏ро, сна̑жно), али и за време, место и количину (нпр. пре́тходно; далѐко; пу̏но). Неки аутори наводе и другачије примере код којих прилози настају од других врста речи, те можемо нпр. говорити о поприложеним глаголским прилозима на –ћи или –ће (нпр. делује умѝрӯјући/умѝрӯјуће, делује охра̀брујӯћи/охра̀брујӯће), мада су чешћи облици на –ће (застра̀шујӯће висок, изнена̀ђујӯће добар пријем); о поприложеним именицама (нпр. Он, и̏стина, виче и на осталу децу), као и о поприложеним именицама које се најчешће јављају у инструменталу (нпр. си̏ло̄м, сре̏ћо̄м, гре̏шко̄м, ша̏пато̄м). Неки аутори за овај тип конверзије наводе и прилоге настале од предлошко-падежних конструкција типа на̀смрт, на̀изгле̄д и сл.; 4) попредложење (= препозиционализација) један од облика конверзије при којем настаје предлог. То су најчешће тзв. неправи предлози, а главни извор неправих предлога јесу именице (нпр. вр̏х, дно̏, ду̑ж, кра̑ј, ме̏сто, пу̑т, чѐло; кра̏јем, по̀моћу, пу́тем, по̀средством, то̏ком), као и прави прилози (нпр. бли́зу, пре̑, по̏сле̄, ви̏ше̄, ни̏же̄ и сл.), који имају двојаку употребу и као прилози и као предлози; 5) повезничeње (= конјункционализација), заправо, јесте употреба променљивих или непроменљивих речи као везника. У првом случају ради се о коришћењу заменица као релативизатора (нпр. ко̀јӣ, –а̄, –е̄; чѝјӣ, –а̄, –е̄; шта̏ /што̏). Овај вид конверзије је специфичан будући да се заменице само функционално понашају као везници, али и даље остају променљиве, тј. задржавају сва своја категоријална обележја, карактеристична за именске речи. С друге стране, многи се прилози, такође, могу употребити везнички (нпр. у реченици Где̏ сте досад? иницијална реч је прилог, али је где у реченици Нисам знао где сте били употребљено као везник); 6) интерјекционализација и партикулизација обично се у литератури не издвајају као посебни подтипови конверзије, али имајући у виду постојање великог броја неправих партикула које су истог облика као и речи од којих су настале (нпр. и, сва̏ка̄ко), као и појединих именица које се користе као узвици, пре свега императивни (нпр. до̏ста, ми̑р, ма̏рш) – нема разлога да се тим манифестацијама конверзије оспорава постојање.
Литература:
Ајџановић, Милан, Стандардни српски језик 2: морфологија, Нови Сад: Филозофски факултет, 2022.
Клајн, Иван, Творба речи у савременом српском језику, Други део, Суфиксација и конверзија, Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства – Институт за српски језик САНУ – Матица српска, 2003.
Babić, Stjepan, Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku, drugo izdanje, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti – Globus, 1991.
Barić, Eugenija, Mijo Lončarić, Dragica Malić, Slavko Pavešić, Mirko Peti, Vesna Zečević, Marija Znika, Hrvatska gramatikа, drugo izdanje, Zagreb: Školska knjiga, 1997.