алтернација (лат. alternātiō ‘смењивање, мењање’) промена гласа унутар морфеме; процес у којем се једна фонолошка јединица у различитим окружењима остварује фонетски различито; појединачне реализације алтернације јесу алтернанти (сват : свадба; алтернанти фонеме т јесу д и т). Алтернације могу бити (1) фонолошки условљене артикулационо-акустичним особинама гласова: (жабац : жапца; пазити : пажња); или (2) морфолошки и творбено условљене (ученик : учениче : ученици; сељак : сељачина : посељачити се). О алтернацији као промени обично се говори из двају разлога: (1) у историји језика ту је заиста дошло до промене, и њен се резултат чува и у савременом језику; (2) у традиционалној терминологији „промена обликаˮ у ствари значи „разлика међу облицимаˮ, а не процес мењања облика речи. Уобичајени симбол за алтернацију је ~. Исп. алтернант, глас, гласовна алтернација, фонетика.
Литература:
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српског језика, Београд: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска, 2010.