конјугација (лат. coniugātiō ‘спајање, везање, повезивање’) промена глагола по временима, начинима и лицима. Конјугацијску парадигму чине прости и сложени глаголски облици који се граде од истог глаголског корена и различитих граматичких основа – презентске или инфинитивне, додавањем посебних глаголских наставака. Лични глаголски облици у српском језику су: презент, перфекат, аорист, имперфекат, плусквамперфекат, футур I, футур II, императив и потенцијал. Конјугацију, за коју су карактеристичне морфолошке категорије лица, времена и начина, са именском променом, тј. деклинацијом повезују две граматичке категорије: (а) категорија граматичког броја, једнине и множине (Студент је положио испит : Студенти су положили испит) и (б) категорија граматичког рода – мушког, женског и средњег (Студент је положио испит : Студенткиња је положила испит : Веће је положило заклетву). Категорија граматичког рода заступљена је само код два глаголска облика – код радног и трпног глаголског придева, тј. код свих глаголских облика у чији састав они улазе (нпр. за глагол положити радни глаголски придев гласи положио, положила, положило, тј. трпни глаголски придев гласи положен, положена, положено). Захваљујући неким заједничким структурним особинама које се тичу финалног гласа или слога инфинитивне и презентске основе, глаголи се могу поделити у глаголске врсте. Постоји више класификација међу којима се издвајају две: прву је предложио Александар Белић (осам врста), а другу Михаило Стевановић (седам врста). Обе ове класификације заснивају се на односу између инфинитивне и презентске основе. Белићева подела глагола на врсте подразумева следеће: 1. врста: трести : тресем (Ø : е); 2. врста: орати : орем (а : е); 3. врста: бринути : бринем (ну : не); 4. врста: ковати : кујем (а : је); чути : чујем (Ø : је); 5. врста: брисати: бришем (а : е); 6. врста: певати : певам (а : а); умети : умем (е : е); 7. врста: носити : носим (и : и); видети : видим (е : и); 8. врста: држати : држим (а : и). Стевановићева подела глагола на врсте представља незнатно упрошћену верзију претходне: трести : тресем (Ø : е); 2. врста: орати : орем (а : е); 3. врста: бринути : бринем (ну : не); 4. врста: ковати : кујем (а : је); чути : чујем (Ø : је); 5. врста: певати : певам (а : а); 6. врста: носити : носим (и : и); видети : видим (е : и); 7. врста: држати : држим (а : и). У Нормативној граматици наводи се седам глаголских врста, које се даље деле на подврсте, тако да је укупан број различитих подврста двадесет девет. Сваки појединачни глагол не мења се само на један начин, тј. није представник само једне глаголске врсте. Свакако, код већине тих глагола усталила се само једна врста промене, а често су разлике и територијално условљене. С друге стране, постоји и одређени број глагола, сразмерно мали, који се не мењају ни по једном од наведених образаца будући да им је однос двеју основа другачији, стога се они у лингвистичкој литератури називају неправилни глаголи или глаголи неправилног грађења. Они такав назив дугују привидној, савременој неправилности, која се, заправо, може објаснити сасвим правилним језичким механизмима или историјским морфонолошким алтернацијама. Инвентар ових глагола није увек исти, будући да такав није ни инвентар глаголских врста, а тиме ни њихов обухват глагола. Ипак, у граматикама се као неправилни обично наводе различити, лични и нелични, облици попут следећих глагола: красти (крадем; крао), ићи (иђах; ишао), моћи (могу), сести (седнем), брати (берем), звати (зовем), клети (кунем), сагнути се (сагао се; сагох се), дати (дадох), знати (знадем), као и помоћни глаголи. Исп. глагол, основа, глаголски облик, деклинација, број, род.
Литература:
Ајџановић, Милан, Стандардни српски језик 2: морфологија, Нови Сад: Филозофски факултет, 2022.
Стевановић, Михаило, Савремени српскохрватски језик I, Београд: Научна књига, 1986.
Белић, Александар, Историја српскохрватског језика, Књига II, св. 2: Речи са конјугацијом, Београд: Научна књига, 1965.