компарација (лат. comparātiō) 1. представља категоријално обележје којим се указује на различите степене присуства особине означене придевом, односно, када су у питању прилози, на различите начине вршења глаголске радње или пак на разлику у бројности и количини. У науци о језику користи се и термин поређење. Систем облика компарације састоји се од позитива, компаратива и суперлатива. Основни облик придева назива се позитив, док постоје два степена поређења: компаратив, којим се исказује виши степен заступљености неке особине, и суперлатив, којим се исказује највиши степен присуства неке особине. Када су у питању морфолошка средства за грађење компаратива, она су тројака будући да постоје три граматичка суфикса (-ји, –ији, –ши), при чему су ретки случајеви појаве морфолошких дублета, тј. грађења компаратива једног придева помоћу два различита наставка (нпр. мрзак: мрскији–мржи). Суфиксом –ји компаратив граде: а) многи једносложни придеви, и то превасходно они с дугим силазним акцентом (нпр. драг > дражи, жут > жући), али и они с кратким силазним (нпр. дуг > дужи, строг > строжи). Будући да је иницијални глас наставка [ј], његовим се додавањем на основу придева врши јотовање, при чему се код лабијала јавља тзв. епентетско (= уметнуто) л, које се јотује (нпр. глув > глувљи, глуп > глупљи, сув > сувљи). То, заправо, значи да се ни у једном компаративу овај суфикс не јавља у свом изворном облику; б) двосложни придеви који се завршавају на –ок (нпр. висок, дубок), –ак (нпр. близак, кратак) и –ек (нпр. далек). Код свих њих приликом грађења компаратива долази до изостављања тог финалног слога, тако да се као резултат опет јавља двосложан компаратив с јотовањем, нпр. вис[ок] + –ји > виши; крат[ак] + –ји > краћи; дал[ек] + –ји > даљи. Иако се не завршава на један од поменута три слога, и придев дебео по истом обрасцу гради компаратив: деб[ео] + –ји > дебљи; в) придеви тесан и бесан (за разлику од нпр. таман и др.) граде компаратив суфиксом –ји, додатим на пуну основу: тесн- + -ји > тешњи, бесн- + -ји > бешњи. Суфиксом –ији компаратив граде: а) пре свега вишесложни придеви (нпр. таман > тамнији, интересантан > интересантнији); б) мањи број једносложних придева, како оних с кратким силазним (нпр. нов > новији, здрав > здравији, прав > правији, чист > чистији) тако и оних с дугим силазним акцентом (нпр. слан > сланији, кос > косији). Суфиксом –ши компаратив граде свега три придева, а то су придеви: леп, лак и мек (лепши, лакши, мекши). Код четири придева јавља се суплетивизам при компарацији: добар > бољи, зао > гори, мали > мањи, велик > већи, те се они наводе као придеви с неправилном компарацијом. Суперлатив се гради додавањем нај– на облик компаратива (нпр. најглупљи, најтамнији, најлепши, најбољи, најбољи и сл.). Осим тога, уколико придев почиње гласом [ј], у суперлативу ће се писати удвојено <јј> (нпр. јак > јачи > најјачи). Компарација се везује превасходно за описне придеве, али може и за неке друге врсте када су употребљене у пренесеном значењу, те означавају неку особину (нпр. градивни придев златан не може се компарирати у свом основном значењу, али се компарира када му је значење ‘онај који је добар, лепо васпитан’: најзлатнији дечак у нашој школи). Постоје придеви који се из различитих семантичких и морфолошких разлога не могу компарирати. К. није могућа код придева који означавају апсолутно одсуство неке особине или њено присуство у јединој могућој мери (нпр. мртав ‘онај који није жив’, бос ‘онај који нема ништа на стопалима’ и сл.). Велики број придева с префиксом без– (нпр. безрук, безглав, бесплатан) или пре– (нпр. прелепа, предобар) не може се компарирати због семантике коју носи сам префикс. Не могу се компарирати ни сложени придеви за означавање боја чији први део означава нијансу (нпр. светлозелен, тамноцрвен), као ни оне придевске полусложенице за означавање боје чији је први део нека именица. Такви су и придеви добијени од компаративне основе (нпр. млађан, слађан), као и они с префиксима или суфиксима који значе деминутивност или аугментативност (нпр. жућкаст, наглув, новцијат, приглуп, повелик, проћелав, пунцат, сулуд). Компарацију немају ни придеви добијени конверзијом од глаголског прилога садашњег (нпр. будући, задовољавајући, владајући, крстарећи) и прошлог (нпр. бивши, почивши). Придеви добијени од трпних и радних глаголских придева могу се компарирати у зависности од њиховог, основног или пренесеног, значења (нпр. смирен > смиренији, смрзнут > смрзнутији; зрео > зрелији, врео > врелији, али не: донет, купљен, сео). Придеви страног порекла (нпр. розе, кул), који су и иначе непроменљиви, такође се не могу компарирати. Међутим, поред ове врсте компарације, једночлане (= синтетичке), постоји и она која је двочлана (= аналитичка, перифрастична), која се јавља код оних придева код којих је синтетичка немогућа или ређа. Код овог типа, први члан је компаратив прилога (мање, више) или неки други прилог који има значење појачавања или ублажавања, а други позитив придева (нпр. Он је више вредан него ти; Она је нарочито паметна). Међутим, перифрастични модел у ком је други члан компаратив (нпр. Они су више осетљивији него ја) није граматичан. Осим тога, поред знатно чешће релативне компарације, код које се наводе оба појма који се пореде (нпр. Она је бржа од мене), постоји и тзв. апсолутна компарација, при којој се обликом компаратива наводи особина која је присутна у мањој мери него код позитива и при којој се не наводи други члан поредбене конструкције (нпр. Они пију горчу кафу [тј. ону која је мање горка од горке]; Његов отац је старији човек [тј. већ је у годинама, али је ипак млађи од старог човека]). Такође, значење апсолутног суперлатива, тј. именовање заступљености неке особине у највећој могућој мери, може се исказати и удвајањем придева. То могу бити два потпуно иста придева (нпр. нов нов [телефон]) или пак придеви истог корена (нпр. пун пунцат [воз]), при чему је инвентар придева који се могу јавити као други члан конструкције ограничен. Прилози су једине непроменљиве речи које се компарирају. Компарацију имају најпре прилози настали конверзијом од придева који имају облик придева средњег рода, првенствено они из класе прилога за начин (нпр. лако > лакше, брзо > брже), али и они за количину (нпр. мало > мање, пуно > више) као и за означавање времена (нпр. касно > касније) и места (нпр. близу > ближе). Компарацију, међутим, немају начински прилози добијени конверзијом од придева изведених суфиксом –ски или неким од његових аломорфа (нпр. јуначки > *јуначкији), што је сасвим разумљиво будући да се ни њихови мотивни придеви не могу компарирати. Приликом грађења компаратива јављају се исти наставци за грађење као код придева, али без дистинкције по роду. Дакле, наставци за облик компаратива прилога су –је, –ије, –ше, те и у компаративу и суперлативу прилози имају облик који одговара придевима средњег рода (нпр. лепше, брже, јаче). Осим тога, и овде се јављају суплетивни облици (нпр. добро > боље, зло > горе, мало > мање). Као и код придева, и суперлатив прилога се гради додавањем префикса нај- на компаратив (нпр. брзо > брже > најбрже), при чему се у писању и овде јавља група <јј> (нпр. Викнула је најјаче што је могла); исп. придев, прилог, семантика, именица, суфикс, префикс, аломорф, конверзија, суплетивизам. 2. у ширем смислу свако лингвистичко упоређивање језичких појава и чињеница; 3. стилско изражајно средство којим се неко својство, стање, деловање и сл. објашњава, чини ближим, стилистички истиче и афективно појачава довођењем у везу с неким другим, читаоцу познатијим својством. У науци о књижевности чешће се користи термин поређење. Ово стилско изражајно средство (= стилска фигура) састоји се од три члана: предмета који се пореди (мање познат појам), поредбене речи (као, попут, налик на и сл.) и предмета са којим се пореди (најчешће неки општепознат појам). Поређења могу да имају позитивну вредност (лепа као лутка, ради као сат) или негативну вредност (ћути као риба, лењ као трут).
Литература:
Ајџановић, Милан, Стандардни српски језик 2: морфологија, Нови Сад: Филозофски факултет, 2022.
Игњатовић, Душанка, „Још о компаративу и компарацији”, Наш језик, књ. 12, св. 3/6, 124–129, 1962.
Ivić, Milka, O zelenom konju: novi lingvistički ogledi, Biblioteka XX vek, 82, Beograd: Slovograf, 1995.
Popović, Tanja, Rečnik književnih termina, Beograd: Logos Art / Edicija, 2010.