суплетивизам (од суплетив < срлат. suppletivus ‘допунски, заменски’; фр. supplétivisme) појава у језику да се у парадигми неке речи уместо системског облика јавља заменска реч различитог корена или основе, која има исто лексичко значење (добар – бољи, зао – гори, човек – људи, бити – јесам, ја – мене). Овакве речи називају се суплетивне речи. Њима блиски су суплетивни облици, који имају исти корен, али припадају другим врстама промене, или другој значењској групи речи. Обично се употребљавају уместо очекиваног граматичког облика, најчешће у обликовању семантичке множине (брат – браћа, пиле – пилад – пилићи). У речницима се овакве речи дефинишу са: суплетивна множина од X. Делимичан с. може се формално препознати у речима са фонетским променама, код којих се разликују основе у различитим падежима (битка се одиграла на Видовдан, у тој бици су погинули многи јунаци; боли ме желудац, у желуцу имам много киселине).
Литература:
Тяпко, Г., Г., О суплетивизму граматичких облика у данашњем српском језику (нормативни и употребни аспект), НССуВД 39/1, 17–26, Београд, 2010.