узвик непроменљива врста речи с емотивном језичком функцијом; интерјекција, понегде или ређе: усклик. У лингвистици нема једногласног разумевања узвика као врсте речи; иако се у савременим граматикама готово доследно издвајају као посебна врста речи, има и другачијих мишљења (на пример, укључивање узвика у речце). Такође, узвици се разликују од других речи и по својој структури: узвик може чинити један глас (Е!) или скуп гласова (хм, трас, пст). Значења су им разноврсна и условљена контекстом, па се издвајају различите значењске групе: експресивни (такви су узвици за исказивање осећања, стања, расположења: ах, ех, их, ох, ух, јао), императивни (попут узвика за дозивање или скретање пажње: хеј, еј, ој, пст, те узвика за терање и дозивање животиња: пи–пи–пи, мац, куц, иш, марш, иш), ономатопејски (опонашају звукове из природе: бум, трас, пљас, бућ, звррр) и сл. Поједини аутори у ову врсту речи уврштавају и псовке, увреде, поздраве (добар дан, лаку ноћ, здраво) и сл. Један узвик може имати више значења (пст – употребљава се да означи тихо дозивање или је знак за ућуткавање), а исто значење се може исказати различитим узвицима (јао, јој; ура, јупи; трас, бум). Узвици немају службу у реченици већ функционишу као цели искази, што је њихова специфичност као врсте речи. Ипак, синтаксичка независност појединих група узвика у литератури се понекад доводи у питање. Узвици представљају отворени систем: срећу се импровизовани узвици (индивидуализми), као и нови узвици, који се творе од домаћих језичких средстава или настају позајмљивањем (из енглеског су преузети упс, јаикс и сл.). Узвик се може поновити више пута (ха–ха–ха), а у писању се може поновити глас који има продужени изговор (Хеееј!). Старији синоним: междометија. Исп. непроменљиве речи, врста речи.
Литература:
Стијовић, Рада, Лазић Коњик, Ивана, Спасојевић, Марина. Узвици у савременом српском језику: класификација и лексикографска обрада, 2019, Јужнословенски филолог LXXV/1, стр. 37–61.