апозиција (лат. appositio) именичка одредба, интонацијски или интерпункцијски издвојена именица или именичка синтагма у функцији одредбе друге именице или личне заменице („Србија”, хотел, реновиран је прошле године; Београд, главни град Србије, имао је дугу и бурну историју; Новак Ђоковић, најбољи тенисер света, поново је проглашен за спортисту године; То је био он, мој кум), или именичке синтагме (Наш први комшија, генерал у пензији, јутрос је изненада преминуо), с којом се а. не мора слагати ни у роду (Дунав, друга по величини европска река, извире у Немачкој), ни у броју (Живи у Беранама, граду у Црној Гори), али се мора слагати у падежу и у категорији аниматности (Због њега, мог старијег брата, поново нам је полиција долазила на врата). У значењском погледу а. мора бити кореференцијална са оним што одређује, тј. означава исто, али не на исти начин; синоним (Будимпешта, престоница Мађарске, лежи на девет мостова). А. је спољашња одредба (у односу на атрибут и атрибутив као унутрашње одредбе), додатак, јер, будући накнадно додата, има и одлике напоредног именског израза, а као одредба односи се на цео именски израз коју одређује, а не само на њен главни члан. А. је поновно именовање већ одређеног појма и представља његово друго име. Значење апозиције је квалификативно (Новак Ђоковић, најбољи тенисер света, поново је проглашен за спортисту године) или идентификативно (Живи у Беранама, граду у Црној Гори). Исп. апозиција, атрибут, именица, одредба.
Литература
Ковачевић, Милош, „Статус атрибутива међу одредбама у словенским језицимаˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане, 48/1, Београд, 2019, 5–18.,
Станковић, Богољуб, „Апозиција у српскохрватском и руском језику“, Јужнословенски филолог, XLII, Београд, 1986, 43–65.
Ajanović, Mustafa, „Apozicija”, Pitanja savremenog književnog jezika, 6, Sarajevo, 57–80.
Minović, Milivoje, „Apozicija i apozitivnost”, Pitanja savremenog književnog jezika, 6, Sarajevo, 81–92.