предикат (лат. praedicatum) главни реченични конституент уз субјекат. Њиме се именује, конкретизује и приписује субјекту ситуација означена реченицом (радња, стање, особина или обележје). П. се, типично, реализује глаголом у конгруентном потврдном или одричном личном глаголском облику. Захваљујући облику глагола, ситуација приписана субјекатском појму конкретизује се на временско-модалном плану и на плану потврдности / одричности. С обзиром на то да се око њега формира предикатска реченица (клауза), п. функционише као њен средишњи конститутивни део и ретко када може да буде изостављен, мада има и таквих случајева (Ми о вуку, а вук на врата). Старији синоним за п. је прирок. У литератури се као критеријуми за типологију п. узимају састав лексичког језгра и сложеност. Међутим, ниједан критеријум није једнозначно одређен. Према саставу лексичког језгра, п. се углавном деле на глаголске, именске и прилошке. Под глаголским п. подразумевају се они који се састоје од пунозначног глагола у личном глаголском облику (Марија пева), као и они који у свом саставу имају више глагола (Марија жели да пева) док се именски и прилошки предикати негде називају копулативним, а негде неглаголским предикатима. Именски п. се састоји од копуле (споне) и именског предикатива, а њиме се субјекту приписује нека квалификација (Олуја је била снажна) или се он идентификује (Ово је мој пријатељ). У савременој литератури издваја се и прилошки п., који се састоји од копуле и прилошког предикатива; њиме се субјекту приписује локализација (Школа је близу), стање (То је страшно) или време његове реализације (Премијера је била јуче). Ипак, аутори нису сагласни око типа јединице која улази у састав прилошког предикатива: једни сматрају да се у тој функцији може јавити само прилог, док други мисле да, осим прилошких јединица, у његовом саставу могу бити и предлошко-падежне конструкције са прилошким значењем. Поједини граматичари издвајају и тзв. клаузалне предикативе, тј. предикативе изражене зависном клаузом (Жеља родитеља је да њихова деца буду здрава). Према критеријуму који се односи на сложеност, већина лингвиста п. дели на просте и сложене, али се, при томе, концепт сложености различито посматра. Док се код неких граматичара сложеност разматра само у вези са глаголским п., други је разматрају и у вези с копулативним, аналитичким предикатима, тако да се под сложеним п. некада подразумевају све аналитичке предикатске форме. Традиционално, према броју глагола које п. садржи, простим п. се сматрају они који се састоје само од једног глаголског облика (Лука тренира / је тренирао), док се сложеним сматрају конструкције сачињене од модалног или фазног глагола и допунског дела п., то јест пунозначног глагола употребљеног у облику презента са везником да или у облику инфинитива (Јелена је морала да заврши / завршити задатак, Иван је наставио да трчи / трчати према циљу). У новијим граматикама се п., према степену сложености синтаксичког облика, деле на синтетичке (изражене само глаголом у личном глаголском облику), аналитичке (имају најмање два дела, од којих је бар један глагол без самосталног лексичког значења) и сложене п. (аналитичке п. проширене још неким модалним или фазним елементом, понављање истог синтетичког п., напоредне употребе различитих глагола у истом п., напоредне употребе различитих предикатива у истом предикатском изразу). У оквиру аналитичких п. се, између осталих, као посебан тип, издвајају и семикопулативни п. и декомпоновани или перифрастични п. Конструкције које се састоје од семикопулативног глагола (нпр. постати, назвати се, прогласити, сматрати, изабрати) и допунског предикатива (именске јединице која допуњава семикопулативни глагол и стоји у облику номинатива, инструментала или у предлошко-падежној конструкцији за + акузатив) чине семикопулативне п. (Публика га сматра добрим глумцем). У литератури се углавном помињу у оквиру именског п. или именског п. у ширем смислу. Декомпоновани или перифрастични п. представљају посебан проблем будући да их неки граматичари сматрају глаголским, а неки именским п. У питању су термини који налазе своје место у новијим синтаксичким описима српског језика како би именовали и означили појаву наглог ширења декомпозиције п. у различитим областима језика ‒ у домену права, науке, новинарства, администрације, политике… Често се употребљавају као синоними и начелно се односе на п. састављене од (минимално) две лексеме: једне обавезно глаголске (без обзира на тип глагола) у личном глаголском облику и друге, именичке, по правилу добијене номинализацијом глагола с којим је семантички и/или деривационо у вези (вршити утицај уместо утицати, дати одговор уместо одговорити, бити у послу уместо радити, пасти у депресију уместо почети бити / постати депресиван). Поједини аутори сматрају да је појам перифрастичног п. шири од појма декомпонованог п., те да међу њима постоји следећа разлика: у случају декомпонованог п. по правилу је могуће генерисати једну пунозначну лексичку јединицу ‒ глагол (вршити анализу = анализирати), док у случају перифрастичног п. то углавном није могуће (изгубити наду = престати се надати). С комуникативног аспекта п. заједно са својим допунама обично представља рему (предикатско језгро) и заузима позицију иза субјекта. Исп. субјекат, копула, предикатив, декомпозиција, рема.
Литература
Ајџановић, Јелена. Прилошки предикат у стандардном српском језику, Филозофски факултет, Нови Сад. [Докторска дисертација доступна на следећем линку: https://digitalna.ff.uns.ac.rs/sites/default/files/db/books/edis17_Ajdzanovic_0.pdf. Последњи пут приступљено: 4. 1. 2022. године.]
Ивић, Милка. „Још о декомпоновању предиката”, Јужнословенски филолог, ХLIV, 1‒5.
Ковачевић, Милош. „Реитерација хомолексичких и хомоформних јединица у предикатској позицији”, у: О реченици и њеним члановима, Јасен, Београд, 2015.
Ковачевић, Милош. „Шта је то прилошки предикат“, Српски језик, XXVII, (2022), 115‒129.
Коњик, Ивана. „Перифрастични предикат у новинским насловима”, Наш језик, XXXVII, 33‒41.
Лазић-Коњик, Ивана „Структура, функција и лексикографска обрада перифрастичних предиката”, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XLIX, 219–304.
Марковић, Александра. „О типологији предиката у србистици”, Српски језик, XVIII, 579‒593.
Радовановић, Милорад. „Декомпоновање предиката (на примерима из српскохрватског језика)”, Јужнословенски филолог, XXXIII, 53‒80.
Тополињска, Зузана. „Перифрастични предикатски изрази на међусловенским релацијама”, Јужнословенски филолог, XXXVIII, 35‒51.