предикативни атрибут одредба којом се исказује нека карактеристика субјекта или објекта актуелна у време реализовања ситуације означене глаголом (Застао је неодлучан, Затекла ме је неспремног, Старица је седела погурена), предикатски апозитив. Сматра се да је термин п. а. у лингвистику увео младограматичар Херман Паул у XIX веку, док је у србистици на овај синтаксички члан први скренуо пажњу Ђура Даничић, називајући га прирочним (предикативним) додатком. П. а. најчешће је придев који конгруира са субјектом или објектом приписујући му неко обележје у датом тренутку. П. а. се изражава придевима неодређеног вида (Мамуран, тетурао је од зида до зида), предлошко-падежним конструкцијама именица (Затекао сам га у алкохолисаном стању) или конструкцијом као + именица у номинативу или акузативу (Као добар трговац, одмах је видео о чему се ради). П. а. одликује се односом двоструке синтаксичке зависности, одражавајући адјективну (атрибутивну, односно апозитивну) функцију према именици у функцији субјекта или објекта реченице, и неку адвербијалну функцију у односу на глагол у предикату, најчешће са значењем узрока (Грицкао је нокте нервозан), начина (Девојчица је корачала неспретна) и пропратне околности (Шетам градом гладна). Особина која се приписује субјекту или објекту реченице актуелна је у време реализовања ситуације означене глаголом. Примери за п. а. субјекта: Звала ме је узнемирена [→ Она ме је звала jeр је била узнемирена], Старац прилази погнуте главе [→ Старац прилази и притом му је погнута глава], Дечак је дошао у школу са завијеном руком [→ Дечак је дошао у школу и притом је имао завијену руку]. Примери за п. а. објекта: Затекао је оца болесног [→ Затекао је оца, отац је био болестан], Учитељицу смо увек сретали насмејану и веселу, окружену децом [→ Сретали смо учитељицу, учитељица је притом насмејана, весела, и окружена децом]. Осим преко именске речи у субјекту или предикату, п. а. се може увести и преко секундарног предиката површинске реченице израженог инфинитивом или глаголским прилогом прошлим или садашњим (Возити пијан није дозвољено; Возећи пијан изазвао је саобраћајну несрећу; Саплео се излетевши из куће разјарен). П. а. представља скраћену (кондензовану) реченицу, где врши функцију лексичког језгра предиката, што значи да је он у дубинској структури предикат. Уз то је п. а. најчешће одредба, тј. њиме се износи необавезна додатна информација. Ипак, уз неке глаголе, п. а. има функцију допуне јер се њиме исказује један од битних делова информације (Петра смо оставили/затекли лоше расположеног).
Литература
Бабић, Миланка, „О предикатском апозитиву”, у: Живот и дјело академика Јована Вуковића, Зборник радова са научног скупа, Подгорица, 2004, 151‒163.
Subotić, Ljilјana i Vladislava Petrović, „Apozitivni i/ili predikativni atribut”, Јужнословенски филолог, LVI/3‒4, Београд, 2002, 1141‒1160.
Ковачевић, Милош, „Предикатски апозитив без непосредне везе с предикатом”, Зборник Матице српске за славистику, бр. 83, Нови Сад, 2013, 243‒256.