глаголски вид граматичка (класификациона) категорија глагола у српском и другим словенским језицима која се изражава кроз супротстављеност граматичких значења свршености (перфективности) и несвршености (имперфективности), вид глагола, аспект глагола, вид, аспект; означава трајање радње исказане глаголом (завршена радња – свршени вид; радња у току – несвршени вид), однос радње према својој унутрашњој граници (достизање унутрашње границе тока радње – свршени вид; одсуство унутрашње границе тока радње или имплицитна усмереност ка достизању те границе – несвршени вид), те, према критеријуму дељивост : недељивост, радњу као целину (свршени вид) или као структуру (несвршени вид). Представља обавезно обележје српског, уопште словенског, глагола и, традиционално, сматра се класификационом категоријом. Са становишта категорије глаголског вида, разликују се свршени или перфективни (написати, разбити, трепнути), несвршени или имперфективни (писати, разбијати, трептати) и двовидски или двоаспекатски/биаспект(уал)ни глаголи (који се у реченици реализују или као свршени или као несвршени: видети, телефонирати, ручати). У српском језику г. в. исказује се суфиксима (-а, –ава, –ива и др.), префиксима (из-, на-, у– и др.), суплетивно (рећи – говорити), променом акцента (пoгледати – погледати) и аналитички (употребом фазних глагола: почети свирати). Већина глагола у српском језику има свог видског парњака, са којим образује видски пар, на основу подударности у значењу и разлике у категоријалном видском обележју (бацити – бацати, записати – записивати, чинити – учинити). Новија истраживања видских парњака показала су да не постоји потпуна семантичка подударност између глагола који чине видски пар. Распрострањено је схватање да је у видском пару перфективни члан маркиран, а имперфективни немаркиран јер га карактерише одсуство обележја иманентних перфективном члану, мада у лингвистици постоје и другачија мишљења. Постоје и глаголи без видског парњака: perfectivum tantum (ганути, награбусити, унесрећити) и imperfectivum tantum (имати, морати, моћи). Иако се, према традиционалној граматици, вид сматра морфолошком категоријом (изражава се морфемама), поједини аспектолози посматрају ову категорију (и) као творбену, лексичко-творбену, лексичко-семантичку, синтаксичку и др. Како не постоји јединствено поимање ове категорије у лингвистици, г. в. предмет је проучавања различитих дисциплина (морфологије, творбе речи, синтаксе, семантике, прагматике). Категорији глаголског вида блиска је категорија акционалности (нем. Аktionsart), о чему сведочи издвајање видских ликова или подвидова у традиционалној српској граматици (почетносвршени, завршносвршени, учестали глаголи и др.), односно нераздвајање и испреплетеност видских и акционалних значења. Исп. аспектуалност, аспектологија, глагол, морфолошка категорија.
Литература:
Спасојевић, Марина. Двовидски глаголи у савременом српском језику, докторска дисертација, 2015, Београд: Филолошки факултет.
Ђуровић, Сања, Марина Спасојевић, Још један поглед на видске парњаке у српском језику, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику LVII/1, 2014, Нови Сад, 183–197.
Ђуровић, Сања. О питањима проучавања глагола без видског парњака, Наш језик XXXVIII/3–4, 2017, Београд, 39–47.
Ђорђевић, Весна. Видски парњаци у српском језику (имперфективни глагол : перфективни глагол изведен префиксима за-, из-, на-, о-, по-, с- и у-), докторска дисертација, 2018, Београд: Филолошки факултет.