метафора (грч. μεταφορά [metaphorá] ’преношење, пренос’, лат. metaphora, енгл. metaphor) 1. механизам полисемије који подразумева пренос имена с једног појма на други на основу некакве сличности међу њима. Kод лексичке метафоре је пренос номинације с једног појма (референта) на други, односно с једног семантичког садржаја на други, мотивисан аналошким повезивањем семантичких компонената (сема) нижег ранга, уз обавезно замењивање архисеме полазног семантичког садржаја архисемом циљног садржаја. Сличност двају појмова никад није апсолутна и потпуна, већ је заснована на некој њиховој заједничкој компоненти – на идентичности елемената семантичких садржаја тих двају појмова, као што су нпр. облик, положај, функција, боја и сл. Aсоцијативним повезивањем компонената омогућава се метафоричка трансформација тј. именовање новог предмета, појаве и сл. речју која у лексичком систему функционише као назив за неки постојећи, познати појам. Лексичка метафора је веома продуктиван механизам полисемије, захваљујући коме се богати лексички фонд једног језика и омогућава номинација нових појмова. Лексема код које долази до метафоричке дисперзије обично припада општем речничком фонду односно позната је највећем делу говорника и најчешће је посреди проста, неизведена реч или дериват у чијем семантичком садржају постоје све компоненте речи која се налази у творбеној основи. Лексиколози указују на постојање неколико врста метафоричких асоцијација, које се међусобно разликују по типу семантичке компоненте нижег ранга чијом трансформацијом долази до преноса номинације са полазног појма на циљни. То су: 1. метафоричке асоцијације по месту/положају (нпр. глава човека → глава ексера); 2. метафоричке асоцијације по функцији (нпр. крило птице → крило авиона); 3. метафоричке асоцијације по облику (нпр. врат човека → врат секире); 4. метафоричке асоцијације по боји (нпр. зелен плод → зелена младост); 5. метафоричке асоцијације типа конкретно→апстрактно (нпр. оштар нож → оштар човек); 6. метафоричке асоцијације типа апстрактно→конкретно (нпр. добар човек → добар провод). Свим овим типовима трансформација заједничко је постојање неке реалне сличности између семантичких садржаја двају појмова који учествују у метафоричком преносу. У сваком језику пак постоје и лексеме чија секундарна значења немају логичко утемељење и не заснивају се на некаквој објективној сличности између полазног и секундарно именованог ентитета. Пренос номинације с једног појма на други код лексема овог типа обично је мотивисан стереотипима једног народа о свету који га окружује, тј. колективном експресијом. Лексиколози истичу да су у оваквим случајевима посреди метафоричке трансформације засноване на семама колективне експресије – експресивним семантичким компонентама у структури лексичког значења које су мотивисане представама и уверењима целе језичке заједнице о појму који је именован датом лексемом. Метафоричка значења заснована на колективној експресији карактеристична су за зоониме, фитониме, етнониме (нпр. гуска → ’глупа, ограничена женска особа, глупача’, буква → ’глуп, туп човек, букван, тикван’; Балканац → ’сиров, примитиван човек’). 2. стил. стилска фигура, песнички и реторички украс који подразумева повезивање двају појмова на основу сличности или аналогије, уз преношење имена једног од тих појмова на други, са циљем да се постигне ефекат онеобичавања, сликовитости у књижевноуметничком тексту. Овакво схватање метафоре као стилско-изражајног средства, тропа, датира још из античке књижевности, а његовим темељем сматра се Аристотелово учење, изложено у делу Поетика. У реторици и теорији књижевости метафора се често схвата као нарочита врста поређења, те се отуда назива и скраћеним/имплицитним/једночланим поређењем, односно крњим, неизведеним поређењем. Управо на том појмовном изједначавању, тј. изостанку компаратума и компарандума заснива се сликовитост метафоре и отуда проистичу експресивност, фигуративност као главне поетске функције овог стилско-језичког украса. Метафорично употребљена лексема мајка има функцију стилско-изражајног средства, фигуре у исказу Волим да се мој старешина насмеје, мајка је он, а не старешина (Д. Ћосић, Деобе). Фигуративност се заснива на скраћеном поређењу, где се јунак лексичким изједначавањем поистовећује с мајком, тј. приписују му се типичне мајчинске особине – топлина, брижност, нежност, осећање љубави према родитељки и др. (старешина је као мајка). У традиционалној реторици о метафори се говорило као о „пренесеном значењу”, неуобичајеној употреби речи, а савремени теоретичари стила је дефинишу као сваку кохерентну употребу неке речи која није дословна, те тако сагледана метафора подразумева сва смисаона одступања од дословног значења дате речи. Будући да обухвата значењску екстензију која превазилази дословно значење речи, метафора је најчешћи песнички троп. Метафору као стилску фигуру, тј. фигуративну употребу неке лексеме у специфичном лексичком окружењу, треба разликовати од њеног фигуративног значења. О томе је 60-их година 20. века писала Ирена Грицкат, истакавши да постоји, с једне стране, метафорично померање које не излази из оквира једне речи – нпр. Мрак његовог живота постаје му све теже подношљив, када говоримо о новом, фигуративном значењу лексеме мрак. С друге стране, постоје случајеви када је лексема употребљена у специфичном метафоричном окружењу, услед чега је њено већ постојеће значење само померено („разрађеноˮ) у смеру фигуре – нпр. Мрак који се надвио над његовим животом постаје све гушћи (мрак се надвија, згушњава, као у основном значењу). 3. у когнитивној лингвистици: уз метонимију, један од основних когнитивних механизама који структурирају мишљење и омогућавају организацију човековог појмовног система. У оквиру когнитивистичког приступа, појмовна метафора (енгл. conceptual metaphore) представља механизам мишљења и дефинише се као разумевање једног појма или појмовног домена помоћу другог појма односно појмовног домена. Обично се појам или појмовни домен који је апстрактан, сложенији и чулно несазнатљив разумева посредством структуре другог, конкретнијег и чулно доступнијег појма (појмовног домена). Механизам метафоре подразумева уочавање некакве сличности међу двама појмовима односно појмовним доменима, на основу које се структура првог, у процесу концептуализације, пресликава на други појам (домен). Појмовни домен чија структура служи разумевању апстрактних појава и односа назива се изворним доменом, док домен који се помоћу њега разумева и концептуализује, представља циљни домен. Пресликавање (енгл. mapping) подразумева, дакле, успостављање систематских онтолошких кореспонденција између изворног и циљног домена, тако да елементи једног домена одговарају елементима другог. Зачетак концептуалне теорије метафоре представља књига Џорџа Лејкофа и Марка Џонсона Metaphors we live by, објављена 1980. године, у којој се први пут о метафори говори као о једној од карактеристика свакодневног говора. Когнитивисти објашњавају да човек свет око себе разуме на два начина. Када је реч о конкретним појавама, човек их разумева непосредно чулима, те тако има чулну представу о простору, предметима и различитим односима међу њима. Разумевање апстрактних појава и појмова такође је могуће, али није произвољно и независно од појединца до појединца, већ је дубоко укорењено у човековом искуству и у основи је метафоричко. Када је реч о апстрактним појавама, човек их заправо разумева као конкретне појмове и помоћу конкретних појмова – оно што је невидљиво, разумевамо као видљиво, оно што је неопипљиво, као опипљиво итд. У оквиру когнитивне лингвистике значење се изједначава са концептуализацијом, која подразумева образовање и разумевање апстрактних појмова на основу човековог физичког, чулног, емоционалног и интелектуалног искуства са светом око себе. Као уобичајени изворни домени у литератури се наводе човеково тело, животиње, биљке, грађевине, кретање, физичке силе, топлота и хладноћа, игра и спорт; али и различити предмети (алатке, машине, новац итд.), садржатељи, супстанце, те појединачне карактеристике ентитета (облик, величина, боја, тврдоћа, оштрина, тежина и сл.). Циљни домени који се описују и представљају предмет когнитивистичких истраживања применом теорије појмовне метафоре јесу: емоције и стања, међуљудски односи, догађаји и акције, време, моралне категорије, политички системи, функционисање друштва, вера, живот и смрт и сл. Нпр. неке од појмовних метафора путем којих се концептуализују срећа и радост као изразито позитивна осећања су: срећа/радост је течност у садржатељу (Рођење детета испунило га је срећом; Преплавила га је срећа); срећа/радост је светлост (Сија од среће; Озарио се од среће када ју је видео на вратима; Блиста од среће); срећа је здравље/виталност (Живнуо је од среће кад су се срели; Срећа га покреће) итд. На основу дефинисаних значења, очигледно је да се метафора данас може тумачити са трију различитих аспеката, при чему сваки од њих само осветљава различите манифестације истог процеса. Док се о метафори као о стилској фигури увек говори у оквирима стилистике и теорије књижевности, она се у науци о језику тумачи двојако, при чему joj се у једном случају даје статус лексичког процеса и назив лексичка метафора, а у другом случају статус когнитивног процеса и назив појмовна метафора. И појмовни и лексички ниво метафоре показују да је начин на који човек разуме стварност у великој мери заснован на метафоричкој спознаји. Когнитивисти не негирају постојање лексичке метафоре, нити метафоре као стилске фигуре, већ истичу да метафора у лексичком систему, као механизам полисемије који омогућава настајање нових значења, те метафора у поетском тексту, као стилско-изражајно средство – представљају само манифестације метафоре као когнитивног механизма. Она се у језику одсликава у различитим метафоричним изразима, чија је анализа један од начина да се увиди и реконструише појмовна метафора.
Литература:
Barcelona, Antonio, Metaphor and Metonymy at the Crossroads. Berlin/New York: Mouton de Gruyter, 2000.
Гортан–Премк, Даринка, „Метафора, метонимија и синегдоха у језику и стилу”, Научни састанак слависта у Вукове дане 23/2, Београд: Филолошки факултет, 1995, 61–70.
Гортан-Премк, Даринка, „О неким моделима метафоричне полисемантичке дисперзије”, Научни састанак слависта у Вукове дане 20/2, Београд: Филолошки факултет, 1991, 251–259.
Гортан-Премк, Даринка, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Грицкат, Ирена, „Стилске фигуре у светлу језичких анализа”, Наш језик, XVI/4, 217–235, 1967.
Живковић, Драгиша, Речник књижевних термина, Београд: Нолит, 1992.
Johnson, Mark, The Body in the Mind. The Bodily Basis of Meaning, Imagination, and Reason, Chicago – London: The University of Chicago Press, 1987.
Johnson, Mark, Introduction: Metaphor in the philosophical tradition. In: Mark Johnson (ed.). Philosophical Perspectives on Metaphor, Minnesota: University of Minnesota Press, 1981, 3–47.
Јовановић, Јована, Лексика погрдног значења у именовању човека у српском језику, необјављена докторска дисертација, Београд: Филолошки факултет, 2018.
Klikovac, Duška, Metafore u mišljenju i jeziku, Biblioteka XX vek, Beograd, 2004.
Kojen, Leon, Metafora, figure i značenje, Beograd: Prosveta, 1986.
Kövecses, Zoltan, Metaphor: A Practical Introduction. Oxford: Oxford University Press, 2002.
Lakoff, George, Mark Turner, More than Cool Reason, A Field Guide to Poetic Metaphor, Chicago: University of Chicago Press, 1989.
Lakoff, George, Mark Johnson, Metaphors We Live By, Chicago: The University of Chicago Press, 2 2003.