ментални лексикон теоријски конструкт који се крајем 60-их година XX века јавља најпре у експерименталној лингвистици, а касније у психолонгвистици и когнитивној психологији и подразумева специјализовани когнитивни поддомен – модул дуготрајне меморије, у коме су ускладиштене и организоване менталне представе (репрезентације) свих речи које говорник једног језика користи и које заједно чине његову лексичку меморију. Психолингвисти претпостављају да је м. л. део човекове семантичке меморије која је састављена од лексичких елемената и садржи информације неопходне за коришћење језика. Кроз различита истраживања и експерименте настоје да одговоре на питања како су речи ускладиштене у човековом уму, како човек увек проналази праву реч у кратком периоду, као и на питања која се тичу карактеристика лексичких јединица које улазе у састав менталног лексикона. М. л. не представља само прост скуп елемената – лексичких јединица, већ и њихов узајамни однос и организацију. Међу истраживачима постоје неусаглашена мишљења о томе која су све својства инхерентна речима у менталном лексикону – да ли је то само семантичко својство, тј. значење речи, или и њене фонетске, односно граматичке карактеристике. Неки проучаваоци сматрају да се речи у менталном лексикону разлажу на саставне делове, а други пак претпостављају да се различити облици променљивих речи памте у целини, што оставља отвореним питање јесу ли морфолошке карактеристике речи важне за њен статус у менталном лексикону. Различита истраживања показују да када појединац пронађе одговарајућу реч у свом менталном лексикону, аутоматски му постају доступна за употребу сва својства која су са том речју повезана – нпр. њено значење, фонетски склоп и начин писања, али и везе са другим речима и синтаксичка својства. Отуда потиче једна од новијих дефиниција менталног лексикона, по којој овај конструкт представља скуп фиксираних израза који постоје у језику, односно, скуп конвенционалних израза који у језику имају статус јединице, при чему се под конвенционалним изразима (Керол) не подразумевају само пунозначне речи већ и помоћне речи са својим граматичким, синтаксичким функцијама. При разматрању когнитивне обраде информација о речима у менталном лексикону савремени проучаваоци полазе од претпоставке да се реализација језика остварује побуђивањем представа речи у менталном лексикону, при чему та представа као ментална репрезентација не обухвата само семантичка својства речи, већ и њене фонетске и морфолошке карактеристике. Откако постоји интересовање лингвиста за проучавање менталног лексикона, посебна пажња посвећује се његовој структури, потенцијалним моделима његове организације, као и изналажењу валидних начина којима се може испитивати садржај менталног лексикона. Стручњаци су сагласни у погледу тога да лексичке јединице нису насумично, без икаквог реда, похрањене у менталном лексикону, јер човек нормално развијених вербалних способности (готово) увек пронађе одговарајућу реч у датом тренутку, што је, имајући у виду огроман број речи којима располаже у свом активном (и пасивном) лексичком фонду, доказ о уређености менталног лексикона. Структуру менталног лексикона могуће је испитивати различитим психолингвистичким експериментима, затим утврђивањем лапсуса приликом проналажења речи у спонтаном говору, као и проучавањем напора који се јављају у лексичкој обради и примени језика код људи са говорним поремећајима. Међу најпознатијим психолингвистичким експериментима који се користе за истраживање принципа организације менталног лексикона јесу тестови вербалних асоцијација, проучавање појаве „на врх језика”, задатак лексичке одлуке и др. Истраживачи претпостављају да су лексички асоцијати испитаника, затим лексеме које се јављају као одговори које дају у различитим експерименталним условима, па и лапсуси у говору који се јављају као грешке избора, тј. неприклкадно употребљени лексички елементи, заправо речи које се са траженима налазе у семантичкој или фонетској вези, те које су похрањене близу тражених речи у менталном лексикону. На основу резултата тестова вербалних асоцијација, психолингвисти су дошли до неких сазнања о томе како су речи ускладиштене и организоване у човековој лексичкој меморији – нпр. до увида да се у непосредној међусобној близини у менталном лексикону налазе речи супротног значења, али и речи сродног значења, које припадају истој тематској групи, па и речи сличног фонетског склопа. Асоцијативни тестови и други психолингвистички експерименти показују да међу јединицама у менталном лексикону постоје јаке координативне, колокативне и синонимијске везе и да се заједно памте оне речи међу којима постоје такве везе. Захваљујући сазнањима о месту и распореду лексичких елемената унутар менталног лексикона, истраживачи су од 70-их година XX века наовамо описали неколико потенцијалних модела његове организације (организација по моделу просторне метафоре, модел аутономне редне претраге, модел ширеће активације, модел атомских мехурића, модел хијерархијске мреже, модел паукове мреже итд.). Исп. вербална асоцијација, психолингвистика.
Литература:
Aitchison, Jean, Words in the Mind. An Introduction to the Mental Lexicon, Cambridge: Basil Blackwell Inc., 1990.
Jarema, G., Libben, G., The Mental Lexicon: Core Perspectives, Amsterdam: Elsevier, 2007.
Костић, Александар, Когнитивна психологија, Београд: Завод за уџбенике, 2010.
Carroll, D. W., Psychology of Language, Boston: Cengage Learning, 2007.