вербална асоцијација језички израз асоцијативне везе међу појмовима и концептима; вербализована реакција испитаника на задату реч-стимулус у оквиру асоцијативног теста. Психолошко тумачење асоцијације као везе између двају или више психичких процеса (мисли, осећања, представа и сл.) која се манифестује кроз то што појава једног процеса изазива појаву другог, нашло је примену у психолингвистичким, когнитивнолингвистичким, лексиколошким, линвокултуролошким и др. истраживањима и утицало на интересовање лингвиста за вербалне асоцијације и примену асоцијативне методе у језичким анализама. Утицај психолошких теорија и асоцијативне психологије на науку о језику може се пратити од средине XIX век, и то испрва кроз две главне струје. 1) Прву представљају тумачења немачких представника психологизма у лингвистици, која су у великој мери била заснована на Хумболтовим схватањима језика. Најзначајнији словенски лингвиста друге половине XIX века у чијим се радовима могу сагледати трагови асоцијативне психологије јесте А. А. Потебња. 2) Друга струја лингвистичких проучавања асоцијација је теоријски значајнија а почива на учењу енглеског филозофа и психолога Х. Спенсера, које је утицало на представника Казањске школе М. Крушевског и његову теорију о постојању великог броја система у лексици, чији су елементи повезани различитим асоцијативним везама. Ова идеја утицала је касније на формирање опште теорије језика Фердинанда де Сосира, у оквиру које је успостављена дихотомија између асоцијативних и синтагматских односа у језику, при чему је термин асоцијативни касније, у радовима Де Сосирових следбеника, замењен термином парадигматски односи. Од почетка XX века па све до 70-их година, најзначајнији резултати у проучавању вербалних асоцијација у лингвистици остварени су захваљујући истраживањима америчких научника и америчкој експерименталној психологији која је дала допринос развоју експерименталне психолингвистике. Експериментално проучавање вербалних асоцијација има широку примену и у савременој лингвистици, а осим у америчкој психолингвистици веома је заступљено и у другим срединама, превасходно у руској, која је пресудно утицала на примену асоцијативне методе у језичким истраживањима у целом славистичком свету. Анализа вербалних асоцијација већ неколико деценија представља релевантан лингвистички метод, истраживачки поступак чијом применом се може доћи до поузданих података о лексичком значењу, о синтагматским и парадигматским односима у које ступају речи-стимулуси, о структури и организацији менталног лексикона, али и до резултата из морфологије и других области граматике. Затим, проучавање вербалних асоцијација пружа лингвистима увиде о концептуализацији апстрактних појмова – нпр. емоција; асоцијативни тестови користе се и у различитим интердисциплинарним истраживањима будући да добијени резултати омогућавају сазнања о језичкој слици света говорника одређеног језика, о етнокултурним стереотипима, колективним вредностима и ставовима друштвено-језичке заједнице према одређеним предметима и појавама. Тест вербалних асоцијација подразумева састављање листе одговарајућих речи-стимулуса (речи-дражи), које се испитаницима дају на папиру или читају једна за другом, уз објашњење да на сваку задату реч треба да одговоре првом речју која им падне на памет (или низом таквих речи). Како би се добили што објективнији резултати у вези са проблемом који је у фокусу истраживача, пожељно је да тесту вербалних асоцијација буде подвргнут што већи број испитаника, као и да услови у којима се ради испитивање буду што је могуће уједначенији. Испитаници одговарају на стимулусе писмено или усмено, а одговори које наводе називају се речи-реакције или асоцијати, чијим пребројавањем, утврђивањем њихове фреквенције, тј. слагањем по учесталости, те утврђивањем лексичке дисперзије асоцијација (укупног броја различитих асоцијата), тематске структуре асоцијација, изражености парадигматских и синтагматских веза и др. увида – истраживач долази до релевантних података о испитиваном проблему. Вербалне асоцијације могу се класификовати према неколиким критеријумима у зависности од начина на који истраживач поставља задатак испитаницима. Према једном критеријуму, имајући у виду тип одговора који истраживач захтева од испитаника, разликују се дискретне и континуиране асоцијације. Уколико се од испитаника тражи да на задату реч-стимулус одговори само једном речју, добијени одговор назива се дискретном асоцијацијом. Уколико се пак од испитаника очекује да на стимулус одговоре већим бројем речи које им падну на памет у вези са стимулусом, реакције се називају континуираним асоцијацијама. С обзиром на врсту захтева који се задаје испитаницима, вербалне асоцијације могу бити контролисане и слободне. Када истраживач својим јасним, конкретним захтевима усмерава одговоре испитаника (нпр. тражи да реакција на стимулус буде одређена врста речи или очекује да реч-реакција и реч-стимулус стоје у неком семантичком односу – синонимије, антонимије и сл.), онда су посреди контролисане асоцијације. Када се испитаницима не намећу ограничења у погледу избора лексема-асоцијата, дакле, уколико имају потпуну слободу у избору речи-реакција, онда се ради о слободним асоцијацијама. Асоцијације се, затим, могу поделити узимајући као критеријум тип реакције испитаника на реч-стимулус, тачније, однос између речи-стимулуса и речи-реакције и отуда постоје синтагматске и парадигматске асоцијације. Захваљујући синтагматским вербалним асоцијацијама може се испитивати синтаксички, дистрибутивни, фразеолошки, колокацијски потенцијал речи-стимулуса, а парадигматске вербалне асоцијације пружају знатне могућности за доношење налаза о типовима семантичких односа унутар лексикона у које реч-стимулус ступа (синонимија, антонимија, хомонимија, хипонимија и др.). И синтагматске и парадигматске асоцијације имају велики значај за проучавање менталног лексикона. Анализа фреквенције асоцијата пружа лексиколозима и лингвокултуролозима увиде о културно стереотипним и културно аморфним појмовима будући да је очекивано да лексеме-стимулуси које имају мали број појединачних (идиосинкратичних) асоцијација, оних са фреквенцијом 1 у асоцијативном пољу, реферишу на културно стереотипне појмове, док они стимулуси који имају велики број појединачних асоцијација представљају културно аморфне појмове. Истраживачи обично поклањају већу пажњу најфреквентнијим асоцијацијама, посебно оној која је центар асоцијативног поља. С друге стране, на основу бројности асоцијата чија је фреквенција 1, дакле, на основу изразите распршености асоцијација и дисперзије самих асоцијата, може се доћи до закључака о позицији лексеме на периферији лексичког система и њеној културно стереотипној аморфности. Методологија прикупљања и анализе вербалних асоцијација има традицију дужу од једног века, гледано са становишта израде прве асоцијативне анкете америчких истраживача Кента и Розанофа (1910), а од 60-их и 70-их година XX века интензивно се развија и асоцијативна лексикографија. Нарочито значајнији резултати остварени су у раду на асоцијативним речницима словенских језика, од којих је први асоцијативни речник пољског језика (Курч, 1967). Први асоцијативни речник руског језика А. А. Леонтјева израђен је 1977. на материјалу 200 стимулуса, док Асоцијативни тезаурус руског језика, који је сачинио тим лингвиста под уредништвом Ј. Н. Караулова (1994–1998), представља најобимнији до сада објављени асоцијативни речник неког словенског језика. Словенска асоцијативна лексикографија обухвата и једнојезичне и двојезичне речнике, а развија се у већем броју славистичких научних центара (Москва, Кијев, Минск, Софија, Братислава, Београд). Под утицајем руске асоцијативне лексикографије и по угледу на тезаурусни асоцијативни речник Ј. Н. Караулова, настао је најпре Асоцијативни речник српског језика (I део; од стимулуса ка реакцији) (2005), а неколико година касније и Обратни асоцијативни речник српскога језика (од реакције ка стимулусу). Аутори ових двају пионирских дела српске асоцијативне лексикографије су Предраг Пипер, Рајна Драгићевић и Марија Стефановић. Исп. асоцијативно значење, асоцијативно поље, ментални лексикон, лингвокултурологија, синонимија, антонимија, психолингвистика.
Литература:
Драгићевић, Рајна, Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2010.
Драгићевић, Рајна, П. Пипер, М. Стефановић, Обратни асоцијативни речник српскога језика (II део; од реакције ка стимулусу), Београд: Службени гласник, Београдска књига, 2011.
Драгићевић, Рајна, „Асоцијативни речници”, у: М. Тешић, Р. Драгићевић, Н. Ивановић, Српска лексикографија од Вука до данас, каталог изложбе, стр. 233–244.
Маслова, В. А., Лингвокультурология, Москва: Академия, 2007.
Пипер, Предраг, О проучавањима вербалних асоцијација, Језик и говор, Београд: Институт за експерименталну фонетику и патологију говора, 2003, 55–65.
Пипер, Предраг, Асоцијативни речници словенских језика и етнокултурни стереотипи, Славистика VII, 22–32.
Пипер, Предраг, Рајна Драгићевић, Марија Стефановић, Асоцијативни речник српскога језика (I део; од стимулуса ка реакцији), Београд: Београдска књига, Службени лист СЦГ, Филолошки факултет, 2005.