аугментатив (нем. Augmentativ < лат. augmentō 1. sg., augmentāre ‘повећати’) именица настала извођењем, обично суфиксацијом, која означава нешто увећано у односу на творбену основу; увећаница: нпр. кућетина, водурина, ручерда; официрчина, глумчина. Аугментативи се деривирају додавањем аугментативних суфикса (нпр. ‐ина, ‐чина, ‐етина, ‐урина, ‐урда, ‐ерда и др.) на именичку основу, при чему значење изведеница, уз семантичку компоненту величине, развија и значење пејоративности (чешће) или лаудативности, афирмативности (ређе). Које ће од пратећих нијанси значења бити актуализовано, зависи од контекстуалног тумачења и става говорног лица у сваком појединачном случају. Деноминалним аугментативима, дакле, примарно се сугерише квантитет, тј. величина, димензије појма – објективна оцена, при чему се добијају изведенице којима се, у односу на полазни појам Х, именује ʼвелико Хʼ, ʼвеће од просечног, уобичајеног Хʼ (нпр. кућа – кућетина). Уз примарно квантитативно значење, с друге стране, истим творбеним формантима, могу се градити аугментативне лексеме код којих се реализује и значење квалитета, те компоненте које указују на став, емоције и вредносни суд говорног лица у вези са именованим појмом – субјективна оцена (књига – књижурина, где аугментатив може значити ʼвелика, обимна књигаʼ али и ʼнезанимљива, мрска за читање, досадна књига и сл.ʼ). Отуда се аугментативи, уз деминутиве, пејоративе и хипокористике обично збирно називају речима субјективне оцене. У литератури се истиче да аугментативи готово регуларно развијају пејоративност, што потврђује практична лексикографија, тј. дефиниције аугментативних лексема у дескриптивним речницима српског језика (ʼаугм. и пеј. од Хʼ). Уобичајено погрдно значење, које се код аугментатива често не може одвојити од значења квантитета, лингвисти тумаче као резултат негативне оцене колектива у вези са прекорачењем мере, односно са одступањем од параметара и вредносних еталона које друштвено-језичка заједница третира као пожељне. С друге стране, код лексема којима се реферише на човека, ређе је у фокусу субјекта именовања димензионирање, а чешће колективна оцена именованог лица као члана одређене друштвене/старосне групе, носиоца особине, представника занимања, друштвеног слоја и сл. При томе се аугментативном формом може изразити негативна емоција према именованој особи (ʼантипатичнаʼ, ʼдостојна презрењаʼ, ʼмрскаʼ и сл.), неповољан вредносни суд о њој (ʼлошаʼ, ʼзлаʼ, бескарактернаʼ и сл.), те оцена особе као недостојног представника своје групе, занимања и сл. – нпр. бабетина, глуперда, професорчина, официрчина. Понекад аугментатив развија пожељно, лаудативно значење, што нарочито долази до изражаја код именица из сфере ʼчовекʼ, где се компонента величине ʼвеликиʼ може трансформисати и у компоненту позитивне оцене, одобравајућег става, афирмације квалитета. У зависности од лексичко-семантичке групе којој припада полазна именица, лаудативни аугментативи могу реализовати значење ʼхрабар, одважан, снажанʼ (нпр. јуначина, људина) или ʼизузетно добар, талентован, успешан, са завидним резултатимаʼ и сл. (нпр. глумчина, играчина). Исп. деминутив, хипокористик, пејоратив.
Литература:
Вељковић Станковић, Драгана, „Деноминални деминутиви и аугментативи – значење и творбаˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане, 36/1, 387–403, 2007.
Вељковић Станковић, Драгана, Речи субјективне оцене у настави српског језика и књижевности, Београд: Филолошки факултет, 2011.
Јовановић, Владан, Деминутивне и аугментативне именице у српском језику, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2010.
Јовановић, Јована, „Компонента величине као мотиватор погрдног или афирмативног значења лексема којима се именује човек”, у: Биљана Мишић Илић, Весна Лопичић (ур.), Зборник са научне конференције Језик, књижевност, значење: Језичка истраживања, Ниш: Филозофски факултет, 2016, 113–129.
Јовановић, Јована, Лексика погрдног значења у именовању човека у српском језику, необјављена докторска дисертација, Београд: Филолошки факултет, 2018.
Киршова, Маријана, „Аугментативи са суфиксима -ина, -етина, -урина у Вуковом речникуˮ, Наш језик, XXVIII/1–2, 42–54, 1988.
Клајн, Иван, Творба речи у савременом српском језику, други део, Суфиксација и конверзија, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства – Институт за српски језик САНУ – Матица српска, 2003.
Клајн, Иван, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј 2012.
Ћорић, Божо, „Деривациони појмовни апарат у српском језику”, Српски језик, VII/1–2, 195–204, 2002.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska, 2006.