деминутив (лат. dēminūtīvus) реч добијена додавањем афикса (обично суфикса, ређе префикса) на именичку, глаголску или придевску основу, при чему се добија изведеница која означава нешто умањено, изражено у мањој мери и сл. (кућа – кућица, радити – радуцкати, бео – беличаст). Уобичајени деминутивни суфикси којима се у српском језику изводе именице су ‐ак (камичак), ‐ић/‐чић (цветић, лончић), ‐ица (саксијица), ‐це (огледалце), ‐анце/‐ашце (двориштанце, месташце), ‐енце/‐ешце (пићенце, јагњешце) и др. Деминутивним именицима изражава се умањеност појма у основи, при чему се у творбеном процесу модификације не мења основни појмовни садржај, већ појам само добија додатно обележје величине (кесица је и даље кеса, али малих димензија). У деривацији глаголских деминутива најпродуктивнији је суфикс ‐уцкати (крадуцкати, пијуцкати, радуцкати), а деминуирани глаголи добијају се и додавањем наставака ‐кати (лупкати, пипкати), ‐кетати (звекетати, пуцкетати), ‐кивати (завиркивати, пропиткивати), ‐укати (звиждукати), ‐уљити (смејуљити се), ‐ушити (певушити). Деминутивни глаголи реализују широк спектар значења – могу, на пример, означавати радњу која се врши с мањим интензитетом, те радњу која се одвија краће време или се врши повремено а не трајно итд. Придевским деминутивима обично се изражава непотпуност особине изражене придевом у основи и изводе се суфиксима ‐каст (киселкаст, плавкаст), ‐икаст (модрикаст, шупљикаст), ‐уњав (бледуњав, слабуњав), ‐ушан (сићушан, танушан), ‐ушаст (плавушаст), ‐ушкаст (дебељушкаст, лепушкаст). Ређе, придевски и глаголски деминутиви изводе се помоћу префикса: на‐ (наглув), о‐ (онизак), про‐ (просед); глаголи: по‐ (поспавати). У србистичкој литератури највише су описивани именички деминутиви. Уз примарно значење квантитета (ʼкоји је мале величине, димензијаʼ, ʼкоји је физички мали/мањи од прототипичног представника исте врстеʼ), у семантичкој структури деминутива овог типа развија се и квалитативно, евалутивно значење, које сугерише став говорног лица према одређеном појму. Отуда се деминутиви, уз аугментативе, пејоративе и хипокористике збирно називају речима субјективне оцене. У већини случајева, код именичких деминутива се уз значење квантитета јавља и хипокористично значење (ʼмалиʼ → ʼдрагʼ, ʼмиоʼ, ʼпрема коме гајимо симпатијеʼ). Тако деминуирани облик књижица развија уобичајено квантитативно значење ʼмала књигаʼ, али и квалитативно хипокористично значење ʼдрага књигаʼ, при чему се често обједињује семантика квантитета и квалитета – ʼмала и драга књигаʼ. Формално умањивање, тј. квантитетска модификација код деноминалних деминутива, пружа могућност за широк спектар семантичких трансформација у смеру квалитета. У зависности од контекста и става говорног лица према именованом појму, конотација деминутивне изведенице може бити и еуфемистичка, при чему се подразумева атенуирање и ублажавање (јадничак, мршица и др.). Код именица из сфере ʼчовекʼ, посебно у лексичко-семантичким групама nomina agentis, nomina actoris, nomina proffesionalis, nomina officii, као пратилац деминуције неретко се реализује и пејорација односно евалутивно значење које подразумева ниподаштавање, презир, изражавање негативног става према именованој особи. Додавање деминутивних суфикса на основу мотивних лексема којима се реферише на човека као представника друштвене групе или носиоца социјалне улоге, резултује трансформацијом семе величине ʼмалиʼ у компоненту негативне оцене ʼкоји је безвредан/безначајан/лошʼ, ʼпрема коме гајимо презир/антипатијеʼ, ʼкоји је недорастао професији чији је представник, друштвеној улози коју има, чину који поседује’ и сл. (новинарчић, официрчић, професорчић; вођица, газдица; капларица, пандурица и сл.). До оваквог евалутивног модуса и семантичког преноса на релацији квантитет → квалитет долази у одговарајућем контекстуалном окружењу, обично уз наглашену интенцију говорног лица да избором лексичке јединице којом именује одређену особу делује на остале учеснике у комуникативној ситуацији, креирајући вредносни став према именованој особи или целој класи чији је она представник. Захваљујући семантичком потенцијалу садржаном у компоненти величине ʼмалоʼ, ʼумањеноʼ, деминутиви могу имати и специфичну комуникативно-прагматичку функцију, када деминутивна форма не означава реално умањење, већ сугерише блискост, фамилијарност између учесника у неформалној комуникацији и има функцију деловања на адресата (нпр. Хоћеш једно пивце?, Да нам сипам по ракијицу?, Попили смо кафицу после ручка). У оваквим случајевима, сема ʼмалоʼ не подразумева семантичку модификацију конкретног денотата ни на плану квантитета ни на плану квалитета/оцене, већ деминутивна именица има илокутивну функцију у говорној ситуацији будући да се њоме постиже значење блискости, фамилијарности, учтивости и сл. Исп. аугментатив, пејоратив, хипокористик.
Литература:
Augustyn R., Gniecka A., „Irony behind diminutives: a cognitive linguistic analysis of popular tehnical termsˮ, Lublin Studies in Modern Languages and Literature, Issue No. 35, 31–49, 2011.
Вељковић Станковић, Драгана, „Деноминални деминутиви и аугментативи – значење и творбаˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане, 36/1, 387–403, 2007.
Вељковић Станковић, Драгана, Речи субјективне оцене у настави српског језика и књижевности, Београд: Филолошки факултет, 2011.
Грицкат, Ирена, „О неким особеностима деминуцијеˮ, Јужнословенски филолог, LI, 1–30, 1995.
Јовановић, Владан: „Неки аспекти прагматичке употребе деминутивних именица”, Наш језик XXXVI/1-4, 2005, 100-103
Јовановић, Владан, Деминутивне и аугментативне именице у српском језику, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2010.
Јовановић, Јована, „Компонента величине као мотиватор погрдног или афирмативног значења лексема којима се именује човек”, у: Биљана Мишић Илић, Весна Лопичић (ур.), Зборник са научне конференције Језик, књижевност, значење: Језичка истраживања, Ниш: Филозофски факултет, 2016, 113–129.
Јовановић, Јована, Лексика погрдног значења у именовању човека у српском језику, необјављена докторска дисертација, Београд: Филолошки факултет, 2018.
Јurafsky, Daniel, „Universal Tendencies in the Semantics of the Deminutiveˮ, Language, Vol. 72, No. 3, 533–578, 1996.
Клајн, Иван, Творба речи у савременом српском језику, други део, Суфиксација и конверзија, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства – Институт за српски језик САНУ – Матица српска, 2003.
Клајн, Иван, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј 2012.
Ћорић, Божо, „Деривациони појмовни апарат у српском језику”, Српски језик, VII/1–2, 195–204.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska, 2006.